Šutanovac: Brine me šta će biti sa DS posle bojkota

“Treba da jasno definišemo politiku sa kojom idemo na ovu lošu vlast, na Vučića, na vladu, na ministarstva pojedinačno, da imamo neki plan šta želimo da uradimo. Najvažnije pitanje koje postavljaju građani je šta posle, ali i šta ako osvojite vlast. Pre ili kasnije ćemo na neke izbore morati da izađemo ukoliko mislimo da se bavimo politikom. Zašto bi Demokratska stranka odustala od neke svoje politike, da bi išla na bojkot? Bojkot je, koliko ja razumem, gotova stvar, ali šta nas sprečava da imamo svoju politiku.“

“Počela je entropija, potpuni haos i teško je razumeti šta se sve dešava, a još teže anticipirati šta je zaista istina. Bojim se da u opštoj kakofoniji, po sistemu psi laju, karavani prolaze, ova vlast konstatno servira nove teme i događaje, a na drugoj strani opozicija ne uspeva da fokusira jednu poruku, koja će trajati makar mesec dana. Danas imamo situaciju da u istom danu imamo informacije koje jedna drugu potiru. Centrale stranaka u opoziciji bi morale da se dogovore čime se bavi lokal, a čime se bave na nacionalnom nivou, šta je tema kojom treba da rušimo Vučića, a šta tema na kojoj se ruši gradska vlast, umesto što je sve pomešano”. Ovo u intervjuu za podcast Istinomera “U mikrofon” kaže Dragan Šutanovac, predsednik nevladine organizacije Savet za strateške politike i nekadašnji predsednik Demokratske stranke i dodaje da svakodnevna proizvodnja brojnih događaja, skakanje sa teme na temu ostavlja prostor vlastima da u zamućenoj vodi završavaju poslove, koje inače rade iza zavese“.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

Zašto vi ne pomognete da se to fokusira?

Pokušavam da pomognem, ali pošto nema debate u društvu pa ni u opoziciji, ukoliko pokušate da pomognete, a to se ne svidi nekom delu opozicije, iz ovog ili onog razloga, vi ste u istom trenutku isključeni na način na koji ljude isključuju i ovi na vlasti.

Pre neki dan ste u intervjuu za list “Blic” rekli da će neki funkcioneri Demokratske stranke učestvovati na lokalnim izborima kroz udruženja građana. Da li je to pomoć DS-u, ili ne?

Vi ste dezavuisali vaše slušaoce, jer ja nisam rekao da će neki funkcioneri to da urade, nego da postoji mogućnost da se to desi i to je suštinska razlika. Ali očigledno je da nije bitno jer intervju se ne čita, čita se naslov i u odnosu na naslov vi postavite dalju priču.

Kada date takvu informaciju nije suština da li će da urade ili da li se pripremaju da urade…

Ja nisam rekao ni da se pripremaju, ni da će da urade. Ja sam rekao da postoji mogućnost i to sam izneo kao zabrinuti član Demokratske stranke koja je donela odluku da na svim nivoima ne učestvuje na izborima. Ono što, naravno, nisam rekao u tom intervjuu, ali ću vama da kažem, je da sam to rekao i na Glavnom odobru DS. Rekao sam vrlo otvoreno i da neki misle da bojkotuju republičke izbore zato što se tu biraju neki parlamentarci, kako je rekao jedan lider opozicije, da bi primili platu i jeli jeftino u restoranu, jer ako nisi na vlasti, valjda je nebitno biti parlamentarac opozicije. I stvarno se sada stvorila posle tog intervjua tema koja je meni lično bila najmanje važna od svega što sam rekao, ali očigledno to nekoga najviše interesuje ili se skreće tema sa nečega važnijeg.

Vi sa decenijskim političkim iskustvom kada tako nešto izgovorite, bez obzira da li je formulacija da se pripremaju ili da postoji mogućnost, morali ste računati na reakciju.

Ali ja ne mislim da je to nešto loše proizvelo. Evo danas već imamo izjavu potpredsednika DS koji kaže da će isključivati sve iz stranke koji budu izašli na izbore.

Mislite da je to u redu?

To rukovodstvo predlaže, pretpostavljam. Oni vode politiku i neću da se mešam i da preuzimam odgovornost za ono za šta nisam odgovoran, niti želim da budem odgovoran.

 

INTERVJU SA DRAGANOM ŠUTANOVCEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

 

 

Ali kao bivši lider DS šta biste vi uradili da se neko na lokalu ili kao član stranke ponaša suprotono odluci Glavnog odbora, ili predsedništva?

Ja bih uradio ono što sam uradio na Glavnog odbora, samo što bih to uradio sa većim autoritetom. Rekao bih jasno, precizno i otvoreno da svaka vrsta lokalne kampanje podriva centralnu kampanju i da je u tom smislu besmisleno ići u kampanju bojkota i da svi koji to ne mogu da izdrže moraju da kažu o čemu se radi, a ne da neko radi ispod žita nešto, a da neko drugi ide u kampanju bojkota u isto vreme. Ja sam to rekao i opet kažem, kao zabrinuti član DS, ne kao neki lider, ne kao neko ko se nameće. Ne daj bože da učestvujem u nekim izborima, pošto sam video i komentare da se za to spremam. To je potpuna neistina. A kada je reč o bojkotu, jedini način da uspe je da u tome učestvuju svi. U suprotnom će biti potpuno izgubljena stvar.

Vi ste protiv bojkota koliko sam razumela?

Ja poštujem odluke Demokratske stranke. Samo pokušavam da kažem da je odluka doneta pre vremena. Drugo, ja sam bio protiv formiranja Saveza za Srbiju jer mislim da se teško spaja nespojivo, pogotovo godinu i po dana pre izbora. Veliki broj ljudi, koji se sada bavi politikom, poziva se na neka iskustva DOS-a. Ali, oni naprosto isto čitaju samo naslove. DOS je nastao nakon Saveza za promene. Kada je Savez za promene shvatio da postoji mogućnost da se Milošević smeni onda se ukrupnio povezujući se sa strankama, koje nisu ideološki iste, u DOS i onda je DOS pobedio.

DS je donela odluku, sa kojom možete da se složite ili ne kao njen član, bivši predsednik, bivši funkcioner, ali da li izlaskom u javnost, kritikama na račun odluka DS zapravo činite ono što je Boško Obradović nedavno rekao – stavljate klipove u točkove toj partiji?

Odluka je doneta i ja je poštujem. A ako insistiranje da se formira neka politika, bez obzira na bojkot, i ako to neko doživljava kao klipove u točkove, onda mislim da taj neko greši jer pre ili kasnije ćemo na neke izbore morati da izađemo ukoliko mislimo da se bavimo politikom, mislim na Demokratsku stranku. Dakle, ja ne mislim da su to stvari koje isključuju jedna drugu. Zašto bi DS odustala od neke svoje politike, da bi išla na bojkot? Bojkot je, koliko ja razumem, gotova stvar, ali šta nas sprečava da imamo svoju politiku? Samo tražim da jasno definišemo politiku sa kojom idemo na ovu lošu vlast, na Vučića, na Vladu, na ministarstva pojedinačno, da imamo neki plan šta mi u stvari želimo da uradimo. Najvažnije pitanje koje postavljaju građani je šta posle, a onda imate i šta pre i šta ide ako osvojite vlast. Bojkot je kampanja samo što ovde ljudi misle da je bojkot kao ležimo kući.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

Prošle godine u januaru, u intervju za list “Vreme” ste rekli da se ovoj vlasti mora suprotostaviti frontalno i da je to frontalno suprotstavljanje jedino što će biti od pomoći. Zar bojkot nije frontalni sukob sa vlašću, odnosno frontalni otpor?

Imali smo dve šanse za frontalni sukob sa vlašću. Najveća šansa od 2012. godine do danas su bili predsednički izbori. Tada smo svi mogli da nastupimo iza čoveka koji imao najveću podšku i da osvojimo visok procenat,sa kojim bismo danas išli na izbore i gađali, moguće, čak i neku eventualnu pobedu. Bojkot kao takav relaksira, on je relaksirana ideologija i to je nešto što je meni jasno, ali to ne treba da sprečava DS da ima svoju politiku ili te Dveri koje pominjete, koje imaju svoju politiku. Ja nemam ništa protiv Boška Obradovića, ali nemam ništa ni sa Boškom Obradovićem, to je razlika.

Zašto Vam u ovom slučaju smeta Boško Obradović sa kojim DS nije u čvrstoj koaliciji, već u savezu sa konkretnim ciljem bojkota?

Mislim da posmatrate to naivno. Kako nismo u koaliciji za izbore? Kako smo nastupali u Lučanima? Nastupali smo kao jedinstvena lista. Kako mislite da ćemo nastupati na izborima? Savez za Srbiju će se razbiti pred izbore kada izbojkotuje izbore, onda će se razbiti, pa neće biti zajedno?

Videćemo šta će se dešavati.

Zato kažem da ste naivni. To sada potvrđuje moje reči.

U ovom trenutku su vam problem Dveri sa kojima, zapravo, niste u programskoj koaliciji, a nije vam bio problem da budete u Vladi sa SPS-om koji ima bagaž sa prošlosti?

Kako nismo u koaliciji? Problem je što nije programska, mi smo bili u izbornoj koaliciji u tim Lučanima i ne znam šta je vama tu sporno, to je predizborna koalicija. Meni tu ništa nije sporno, ali vas ne razumem. Mi smo sa SPS-om bili da ne bi radikali, Koštunica i SPS bili na vlasti.

To je opravdanje.

Nije to opravdanje i uopšte se ne pravdam. Ja ne mislim da je ta odluka bila pogrešna. Da je bilo drugačije, sve ovo što imamo sada imali bismo četiri godine ranije. Ja mogu da objasnim tu odluku, ali je ključno pitanje da li smo mi od 2008. do 2012. godine učinili da Srbija ide u lošijem pravcu, ili u boljem i šta bi se desilo da smo prepustili drugoj strani da oni vode Srbiju u to vreme. Da ne podsećamo o crnoj rupi na tepihu i ruskoj guberniji.

Utisak je da su verbalni sukobi u opoziciji na temi Saveza za Srbiju, bojkota, izbora, način na koji komentarište sve ove teme, često žešći nego između vlasti i opozicije.

Ja to tako ne gledam. Meni nedostaje debata. Ne razumem zašto se mišljenje koje nije u skladu sa mišljenjem jednog dela opozicije tumači kao neprijateljsko. Zašto se ta osoba napada i od botova pozicije i od ovih iz opozicije, koji sebe ne smatraju botovima, iako rade na isti način. To je besmisleno. Odluka o bojkotu je doneta, i ja sam kao zabrinut čovek rekao da postoji mogućnost da neki ljudi izađu na izbore na lokalu.

A da li ste zabrinuti zato što bi ti ljudi izašli na izbore protiv odluke DS, ili iz drugog razloga?

Kad bojkot kao takav prođe, nama ostaje Demokratska stranka i ja sam zabrinut šta će se dešavati sa njom nakon tog bojkota, imajući u vidu da trenutno u Srbiji postoj nekih 500-600 odbornika DS-a širom Srbije. Neki su odbornici više decenija, ne zato što nemaju druga posla, nego zato što ih građani biraju na lokalu. Bojim se da će biti izuzetno teško za te ljude pre svega i za njihove komšije koje oni predstavljaju na lokalu, a i sa aspekta same stranke. Nisam ubeđen da će stranke u Srbiji moći da funkcionišu tako što će imati jedan prostor u nekom gradu i da će tu sve stranke opozicije imati neke svoje termine. Tako nešto može da priča samo neko ko nema stranačko iskustvo, a mi nismo tako nikad funkcionisali, ni u vremenu kada smo bili protiv Miloševića. Nismo imali isti prostor ni kada smo u Savezu za promene bili sa GSS i SPO. To ne može da funkcioniše ni sada, pogotovu što se radi o strankama koje su ideološki izrazito različite, pa mogu da zamislim kako sada jedan sastanak drže Dveri, pa tu visi Putin, a onda ulazimo mi sklanjamo Putina i stavljamo Đinđića. To je dosta smešno.

Zar ne dopuštate mogućnost da bojkot, imajući u vidu da se ipak nešto promenilo, makar je uvučen Evropski parlament u priču, utiče na promenu političke klime, u smislu koji je pomenuo Vuk Jeremić, da se uspeh bojkota meri vremenom od redovnih do vanrednih izbora?

Onda ćemo sačekati da vidimo kada će biti ti vanredni parlamentarni izbori. Samo, ja mislim da se motivi pojedinaca u opozicione odnose na parlamentarne izbore kao takve, već na neke eventualne događaje koji su u vezi sa rešavanjem kosovskog problema. Nisu u pitanju parlamentarni izbori, već ono što se planira posle tih izbora. Ali, da budem jasan. Bojkot ima određene implikacije, nije sporno i ako smo bojkotom želeli da zainteresujemo Evropsku uniju, onda imam problem zbog čega nismo bili prisutni na razgovoru da tu EU i dalje držimo pod tenzijom. Kada su rekli da će doći u Srbiju da vide šta se dešava, mi umesto da nastavimo dalje da gazimo tu temu, kažemo “ma nemamo šta da pričamo”. Ako nemamo šta da pričamo, onda smo u problemu. To je opet tema dijaloga koji nemamo sad više ni sa EU. Postavlja se pitanje ko je nama saveznik u svemu tome? Ja sam izrazio sumnju da ako se nadamo da će nam saveznici biti ovi koji su protiv toga da Vučić dobije orden zato što će da proda Kosovo, ili ovi što viču na stadionu “Vučiću, pederu“, a vikali su to slično i Borisu Tadiću, a pre toga su vikali isto nekim demokratama, a Zoranu Đinđiću zviždali na raznim događajima, neki tamni rusofilski krugovi, bojim se da će onda Demokratska stranka biti u ozbiljnom problemu jer to nije milje u kome mi možemo da radimo.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

Da li biste rekli da je Demokatska stranka pocepana iznutra po tom pitanju, ili ne?

Ja mislim da ovde postoji jedno suštinsko nerazumevanje – nerazumevanje da se mi zovemo Demokratska stranka. U DS je uvek bilo različitih mišljenja, na to smo i ponosni. Nekome to sada smeta pošto su u Savezu za Srbiju, pa misle da treba da mislimo svi isto. Da ponovim, odluka postoji, ne vidim da neko krši tu odluku. Da budem precizan, nemam nameru da se kandidujem ni za jednu poziciju, ali zabrinut sam za kuću u kojoj sam 22 godine – hoće li ona nastaviti da funkcioniše na način na koji je do sada funkcionisala.

U kom pravcu može da se razvija situacija, kada je reč o vlasti i opoziciji, da li se ova vlast pobeđuje na izborima, ili se pobeđuje na drugi način?

Ja mislim da smo mi na ovim prostorima završili drugi način eventualne pobede. Oktobra 2000. kada smo imali to što smo imali, bili smo na ulici jer smo pobedili, pa smo bili pokradeni. Tada sam motivisao ljude da brane svoju pobedu. Dakle, ne mislim da nešto može da se desi u Srbiji bez izbora i zato i pričam o tome da i sa evropskim parlamentarcima treba da razgovaramo o izborima, pa kad god da budu. Biće za dve godine predsednički izbori. Mi sada već možemo da uđemo u kampanju za to i da tražimo uslove i da spremimo Srbiju da ti izbori budu demokratski, koliko je moguće, da ne budu pod ovim uslovima koji su očigledno nedemokratski.

Da li mislite da Vučić i dalje ima podršku zapadno-evropskih zemalja na način na koji je imao pre nekoliko godina?

Mislim da ovde postoji jedna opšta kakofonija koja se tiče Kosova i jedno potpuno odsustvo želje da se razume situacija u kojoj se Srbija nalazi. Ja bih voleo da čujem, ne samo predstavnika opozicije i pozicije nego da čujem i ozbiljne ljude u Srbiji koji promišljaju šta se dešava i šta će biti dan posle i da li će se rešavati Kosovo danas ili sutra. To je proces koji traje, možda ga mi ne vidimo, ali on traje već 20 godina i mi smo uspevali nekad da ga usporimo, nekad nismo, ali on traje sve vreme i sad je samo pitanje da li ćemo da zaključimo da je vreme da pokušamo da rešimo to u najboljem mogućim odnosima sa Prištinom i u neku našu korist, ili da pustimo. Mislim da je u odnosu zapada prema Vučiću dosta konfuzije. Moja uverenja se na neki način menjaju nakon situacije koja se odnosi na Severnu Makedoniju i Albaniju. Pokušavam, kad god imam prilike, da objasnim Evropljanima da Srbiji i regionu treba neka brza pruga da pristupe EU i da nam treba pomoć da se Srbija standardizuje. Ovo što su uradili sa Severnom Makedonijom i Albanijom koštaće puno, a pritom ih ništa ne bi koštalo da su dali zeleno svetlo za otvaranje pregovora, jer je to jedan međukorak. Ali zato se sad postavlja pitanje da li oni ozbiljno razmišljaju o regionu Zapadnog Balkana i učlanjavanja u EU. Gledano iz perspektive migracija, preko naše teritorije je prošlo nebrojeno mnogo ljudi, migranata, neke su prihvatili u Zapadnoj Evropi, ali kada bismo mi postali članovi EU, mogao bi da se dogodi suprotan proces – da se neki ljudi iz belog sveta vrate u Srbiju, da se procesi obrnu.

Da li ga oni podržavaju ili ga ne podržavaju?

Mislim da to nije tako jednostavno za odgovor. Komplikovano je, verujte mi. Nakon Severne Makedonije, Crne Gore, amerikanizacije u regionu, imate situaciju da se Evropa budi i kaže, čekajte nama su veće probleme na prostoru Zapadnog Balkana rešili ovi preko okeana, a gde smo tu mi? Mogerini očigledno nije uspela da reši te probleme.

Ali zar odgovor EU regionu nije ovo što se desilo u slučaju Severne Makedonije i Albanije?

Stvar je dosta komplikovana. Po pitanju Kosova, koliko znam, postoji više rešenja. Status kvo je jedno, ali se kristaliziralo i razgraničenje koje je pominjao Vučić i za koje se čini da je američka administracija u nekom trenutku imala određene simpatije i čak je i sa strane Tačija postojala neka saglasnost, ali za koje se čini da Nemačka i EU nisu imale razumevanja.

Deluje da je razgraničenje sada ad akta?

Deluje da je sve ad akta u poslednje vreme. Sada čekamo šta će da se desi na Kosovu i da li će i koliko Kurti da bude ekstreman i da li mogu da ga drže pod kontrolom ili ne. Ono što se u poslednje vreme u svetskoj štampi pojavljuje od strane analitičara, a što nije nerealna mogućnost, i što ovde niko očigledno ne sagledava ili naprosto ne želi da vidi, je ujedinjenje Kosova sa Albanijom i tada im ne treba podrška za UN niti saglasnost za Interpol. To je izuzetno komplikovano pitanje, ali sve što smo rekli da ne može da se dogodi, sve se dogodilo. Pre ili kasnije.

Govoreći o spoljnoj politici Srbije, u kojoj meri u okolnostima u kojima se nalazimo i sa porukom koju region dobija od EU, ova zemlja može da se okrene drugim igračima?

Ovo o čemu vi govorite je samo jedna u nizu poruka. Podsetiću da na obeležavanje početka Drugog svetskog rata u Poljskoj Srbija nije bila pozvana, nije ni Rusija. Ono što je meni kristalno jasno je da Srbija nema saveznike, bez obzira da li pričamo o tome da Vučić ima ili nema podršku. U politici su saveznici mnogo važniji od braće i sestara i bratskih odnosa. Savezništvo je nešto što je obavezujuće sa obe strane i čini mi se da Srbija ponovo ulazi u problem da nema saveznika, jer da ima saveznika na Zapadu taj saveznik bi rekao Varšavi da Srbija mora da bude pozvana.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

Da li su nam Rusi saveznici?

Ne mislim ni da su nam Rusi saveznici, mislim da Rusi imaju svoj interes na Zapadnom Balkanu koji meni izgleda kao neki kamen u cipeli Evrope. To sa Rusima nikada nije bilo savezništvo, to je nešto što se ovde doživljava emotivno. To je, naravno, problem i ne vidim uopšte da ruska strana ima želju da Srbija napravi iskorak u pravcu ujedinjanja u EU. Konstantno se ponavlja kako EU propada, šta ćemo mi tamo, Evroazija je rešenje za nas i mislim da je to za nas veliki problem.

Ako Rusija prvi put iznese iz zemlje S400 taj sistem koji je, kako je rekao predsednik, nešto što nikada nije do sada video, kakva je to poruka i kome je upućena?

Mi u Srbiji od vremena kada sam ja bio ministar vežbamo raketne jedinice na poligonu u Bugarskoj, jer nemamo ni jedan poligon u Srbiji gde možemo da ispalimo raketu, a da pri tom znate da će bezbedno pasti i da neće ugroziti stanovništvo. Taj sistem ovde je funkcionalan koliko i voz iz Kine, koji ide 400 km/sat, postavljen na srpske pruge, koje trpe 35 km/sat. Možete da kažete da je voz fenomenalan, ali ne služi ničemu jer ne može da se vozi po srpskim prugama.

A u kojoj je to onda funkciji bilo?

To je u funkciji podizanja rusofilstva. Da se ovde po medijima napiše kako su se svi u našem okruženju uplašili, kako ne znaju šta će da rade od straha, da bi danas bio vrhunac kako su to Rusi nama ostavili, ali u tajnosti i to je tamo negde sakriveno po nekim garažama i samo kad bude trebalo mi ćemo to da upalimo i onda ćemo da zavladamo celim Balkanom. Ja razumem šta Rusi pokušavaju, razumem tu politiku meke moći kojom šire svoj uticaj, pre svega, na emotivan način, pošto ga ne šire na finansijski, jer oni sredstva ne troše na Srbiju.

Mi to dopuštamo, odnosno vlast dopušta?

Ne samo da vlast dopušta nego se to sve sa Rusima izuzetno dobro prima, ali kada bi građanima ponudili životna rešenja kakva postoje u Rusiji, bojim se da niko od tih ljudi to ne bi prihvatio.

Enigma je, kada govorimo o takvoj jednoj vojnoj vežbi, recimo sa Rusima, o sistemu S400, ko takve vojne vežbe finansira, ko je i koliko finansirao transport tog sistema. Bili ste ministar odbrane, verujem da imate neku predstavu o tome?

Ja još uvek nemam odgovor. Ali kada vežbate sa zemljama Zapadne Evrope, sa NATO-om oni finansiraju svoj deo. Često finansiraju i vaš deo. Ranije sam bio iznenađen, kada su prvi put dolazili Amerikanci i Norvežani u našu zemlju, običaj je da vi kao domaćin platite bar smeštaj ljudima, oni nisu dozvoljavali da platimo ni smeštaj, a plaćali su nama smeštaj kod njih. Mislim pre svega na Norvežane.

Po principu bogatiji rođak?

Da, bogatiji rođak koji ne iskorišćava siromašnijeg rođaka ni na koji način. Znam da smo za donaciju onih desetak vozila, koja su stigla, mi platili transport, a to je donacija za koju nas je transport koštao skoro koliko i sama donacija. Za S400 nemam informaciju da li smo mi platili transport ili ne, ako jesmo, to bi bila katastrofa. Znam da plaćamo uredno kada “Iljušin“ gasi požare po Srbiji. Plaćamo gorivo koje nas košta izuzetno puno, nema tu donacije, taj avion samo nadleće, ali sve operativne troškove mi platimo.

Koliko košta jedna takva vojna vežba?

Sve aktivnosti ministarstva odbrane se definišu planom aktivnosti za sledeću godinu. Ovde se dešavaju aktivnosti, koje su neplanske. Ne mogu da vam koliko može da košta nešto što niko do sada nije radio. Koliko košta parada koja se za mesec i po spremi i održi? Koliko košta svaka pojedinačna vojna vežba, koja nikad nije rađena? Mislim da se ovde troše, ne znam koja sredstva i mislim da to najviše košta vojnike, koji nemaju adekvatne plate, zato što se sredstva troše na takve vežbe. Ova vežba je sigurno skupa, ali ne mogu da vam kažem koliko i pritom, ono što je mnogo važnije, mislim da ne služi ničemu. Ti sistemi ne mogu da se postave u Srbiji i nikad neće biti postavljeni u Srbiji, znači da nisu tema. Nema tu nikakve logike. Drugo, postoje tri misije koje naša vojska ima, definisane zakonom, jedna je odbrana zemlje. Za odbranu zemlje ovo ne služi. Druga su međunarodne aktivnosti u vojnim operacijama i tu se radi interoperabilno sa NATO standardom. Ovo nije NATO standard. Treće je civilna funkcija, stanovništvo pogođeno, na primer, nepogodama. Ovo opet nema nikakve veze sa tim. Dakle, reč je o čistom marketingu, koji zvuči dobro za većinu građana, koji se u to ne razumeju i koji će sutra mene da napadnu kao nekog ko govori neistinu, jer su pročitali na naslovnoj strani tabloida da se u stvari S400 tu negde muva oko Batajnice, kao i onaj HARP što su ga videli u Barajevu.

Istovremeno je to i određena poruka regionu, zar ne?

Prva poruka je usmerena na naše građanstvo, a druga poruka je usmerena ka Zapadu i ona pokazuje da Srbija i dalje koketira sa Istokom i nije onda neobično što nas nisu pozvali u Varšavu, jer su rekli da smo mi mali Rusi, a oni baš neke simpatije nemaju prema Rusima. Interesantno je da upravo one zemlje koje su bile u najčvršćem savezu sa Rusima imaju mnogo veći problem danas sa njima, nego zemlje Zapadne Evrope, koje nikad nisu bile. Valjda ih one najbolje poznaju.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović