Sudnji dan
Ko ovo čita, preživeo je. Toliko najavljivan i očekivan smak sveta niko 21. decembra nije video, razlog je jednostavan – nije se ni dogodio. Bilo ga je samo u vicu u kojem se smak sveta pojavljuje u Srbiji, i kaže: „Ja sam ovde već bio“, okrene se i ode. Da, već je bio, više puta. O isti vic otimaju se i komšije Hrvati, u njihovoj izvedbi dosetke, smak sveta je posetio Hrvatsku. Ima naznaka da je posetio i ostale komšijske republike iz kojih je, kao i iz Srbije, s gađenjem otišao.
Nije smak sveta mesecima bio razbibriga samo Srbima, Hrvatima i srodnim vlastitim imenicama, podlegle su mu i civilizacije na znatno višem stupnju. Svi meridijani podrhtavali su u očekivanju kataklizme koja će ih zbrisati sa ovog sveta okrivljujući drevne Maje i njihov kalendar za najavu uništenja jedine planete koju imamo. Teorije o mogućnosti apokalipse na trećem kamenu od sunca uglavnom su bile bezvezne i glupe, škole u Mičigenu raspustile su decu na dva dana da u domovima dočekaju strahotu; Rusi su za skupe pare zakupili Staljinov bunker u kojem će se, na dubini od 56 metara ispod Moskve spasiti od najgoreg; australijska premijerka uzviknula je: „Maje su imale pravo, dolazi smak sveta!“; turističke agencije utrkivale su se reklamirajući „bezbedne“ destinacije koje će propast sveta zaobići; pola sveta sjatilo se na – prema nekim tvrdnjama jedino bezbedno mesto na Zemlju – planinu Rtanj, da tamo preživi. I prežive, spasla ga je nekakva čudna sila, sedma, novinarska.
Novinari su javili i da su potomci Maja poručili iz Jukatana da se prestane sa širenjem laži o smaku sveta i da budalaštine koje se šire svetom nisu bile svojstvane njihovim precima. To je jedini shvatio KGB, pardon, Vladimir Putin koji je sudnji dan odložio za 4,5 milijardi godina, kad sunce konačno zgasne. Potom su ostali Rusi izmileli iz onog bunkera.
A da je smak sveta zaista pohodio ovo područje jasno je još iz vremena crnog talasa jugoslovenskog filma. U jednom vojvođanskom selu posvađaju se svinjar i kafedžija. Ovaj drugi, iz osvete, potpomognut podrškom seljana istomišljenika uspe da pijanog svinjara nagovori da se oženi seoskom ludom. Nekako u isto vreme, u selo dolazi mlada učiteljica i svinjar se zaljubi. Zbog toga ubije svoju ženu, onu ludu. Njegov otac preuzme krivicu na sebe ali vispreni seljaci otkriju ubicu, uhvate ga, vežu među crkvena zvona i rastrgnu… Još odzvanjaju ta zvona i stihovi „Biće skoro propast sveta, nek propadne, nije šteta…“ iz istoimenog crnotalasnog filma Aleksandra Saše Petrovića, celuloida koji nas je učio životu, mučnoj priči o nečastivim silama, onih koje je ovekovečio Dostojevski, oživelih u selu u ravnici uspavanoj Titovim komunizmom.
To je bilo ono vreme u kojem je Ani Žirardo (sad se mnogi pitaju: koja je ta?) igrala u Sašinom filmu s Mijom Aleksićem. U smaku sveta koji je trajao 84 minuta. Shodno tome, ponovni dolazak smaka sveta u naše krajeve egzistira samo na nivou vica o čije se autorsko pravo otimaju mnogi. U najavljenom danu, vremenu i prostoru nije bilo uslova za Armagedon, od sudnjeg dana jače je Putinovo predskazanje.
A za one preživele koji vole da pitaju, Ani Žirardo je dama, učiteljica života.
