#PrijavilaSam: Kad institucije kažu da su batine “ciganska posla”

Tri ubijene žene i više od 23.000 tvitova pod heštegom NisamPrijavila, u kojima su žene opisivale iskustva nasilja koje su preživele i razloge zbog kojih ga nisu prijavile, obeležile su poslednje dane prošle godine, koja je označena i kao “godina početka kraja ućutkivanja žena”. Koliko je još žena u Srbiji koje trpe nasilje, ali nemaju Tviter da o tome pišu? Šta je sa ženama sa sela i Romkinjama i sa čim se susreću kada odluče da prijave nasilje?

Pojedine žene sa sela misle da je normalno da dobiju šamar. Za njih šamar nije nasilje ili ih ubede da to nije nasilje. Misle i da silovanje u braku ne postoji. Seksualno nasilje za njih je i dalje tabu tema. Kada se pak zbog nasilja u porodici obrate institucijama, tretiraju ih drugačije od žena iz grada, kao nepismene žene. Najviše se žale da zaposleni u institucijama nemaju dovoljno strpljenja za njihove priče, da ih požuruju, da neće da ih saslušaju ili da su jednostavno neljubazni.

Ovo za Istinomer priča Snežana Jakovljević iz kruševačkog udruženja žena Peščanik, koje je radilo istraživanje o iskustvima žena na selu, Romkinja i žena sa invaliditetom sa nasiljem u porodici. Sudbinu žena sa sela dele i Romkinje.

Romkinje kažu da zovu četiri-pet puta policiju, da im policija posle toga kaže, citiram, ‘to su ciganska posla’. To još uvek doživljavaju, još uvek im se to govori u institucijama”, kaže Jakovljević.

Trećina ispitanih žena prijavila je poslednji nasilni napad nekoj od nadležnih službi za zaštitu od nasilja u porodici. U više od polovine prijavljenih slučajeva o kojima su izvestile 23 ispitanice, pokrenut je neki od sudskih postupaka za zaštitu od nasilja u porodici. Žrtve nasilja opisale su i iskustva koja su imala sa policijom, tužilaštvom, Centrom za socijani rad…

 

Može da bije jer ti je čovek

 

Bilo je žena koje su se žalile da su doživele neprijatnost u tužilaštvu i da su imale utisak da je tužilac na strani nasilnika, dok su druge pričale o lošem iskustvu sa Centrom za socijalni rad.

“Centar za socijalni rad je na strani nasilnika. Kada smo moj bivši suprug i ja bili pozvani kako bi dali izjave, i kada sam radnicu u Centru upitala da li sme da me bije i zlostavlja – rekla je: ‘Naravno da može jer ti je čovek’. Ostala sam u šoku.”

“Žena iz Centra za socijalni rad je rekla da su to ciganska posla, da se samo bijemo i svađamo, i ona mi je takođe rekla da će da nam uzmu decu. Rekla mi je da ako mi se ne sviđa da uzmem decu i odem iz kuće, a ja nemam gde da odem.”

Kada je reč o efikasnosti institucija u Kruševcu, po rečima Snežane Jakovljević najbolje postupa policija, a najslabija karika su tužilaštvo i sud. To objašnjava time da se u slučajevima nasilja uglavnom odrade hitne mere, poput zadržavanje od 48 sati, ali da problem nastaje kada se dođe do suda.

Sud se snebiva da produži taj pritvor na 30 do 60 dana jer je on zaposlen, pa će, ako bude u zatvoru, biti otpušten, a ako bude otpušten onda ne može da izdržava kobajagi porodicu”, kaže Jakovljević.

Foto: Canva

Naglašava da je Centar za socijalni rad u Kruševcu preopterećen, da nema ni prostor ni dovoljno kadra, a ni adekvatno obezbeđenje.

“Kada smo ih pitali šta im je najveći izazov kao instituciji, rekli su da kad se ti prvi potezi odrade – nasilnik se prijavi se policiji i ode u pritvor, onda svi zaborave na ženu, ne znaju šta se dalje dešava sa njom. Kada nasilnik izađe iz pritvora ne zna se da li i dalje uznemirava ženu, a ako to i dalje radi, onda ona mora ponovo da podnese prijavu.”

Snežana Jakovljević objašnjava da sistem ne funkcioniše zato što svaka institucija radi za sebe i zato što nema objedinjenog i koordinisanog institucionalnog odgovora. Kao problem navodi i to što na nacionalnom nivou još ne postoje baze podataka o nasilju u porodici, iako je trebalo da zažive od početka primene zakona 2017. godine.

 

Mere se izriču, ali ne mogu da se sprovedu

 

Kragujevac je poznat kao primer dobre prakse kada je reč o postupanju policije i tužilaštva, kažu za Istinomer u kragujevačkoj organizaciji Oaza sigurnosti. Godišnje se u tom gradu prijavi 1.000 slučajeva nasilja. Prošle godine je bilo više od 600 novih i više od 200 starih slučajeva.

Odmah se podnose prijave, izriču se mere. Mislim, međutim, da se mere izriču bez obzira koliko je moguće da se sprovode. Na primer, ako oboje žive u istoj kući, a vi propišete mere zabrane približavanja i uznemiravanja, onda teško da će ta mera da bude poštovana. Bilo je i dosta mera iseljenja iz stana”, priča Mina Mijailović iz Oaze sigurnosti.

Dosta primedaba bilo je na rad Centra za socijalni rad. Istine radi, naglašava Mijailović, bilo je i situacija, kao u slučaju ubistva žene u maju pretprošle godine, da je centar uradio sve što je trebalo – smestio je žrtvu u sigurnu kuću i zaposlio je, ali se ona ipak vratila nasilniku i pored upozorenja da je visok stepen ponavljanja nasilja.

Povezan sadržaj
Tim Istinomera 18. 7. 2017.

 

Na pitanje oko čega se žene najviše kolebaju kada odlučuju da li će da prijave porodično nasilje, ona odgovara da je prisutno više faktora, ali da su možda najpresudniji finansijski razlozi.

Zavisi i od toga koliko su dugo u braku. Prvo, tu su deca. Ako ona nema podršku porodice, ako je nezaposlena, ako nema gde ili njena porodica ne može da je podrži ili ne živi u istom mestu, onda ona ne bi menjala grad. Plate su male, iznajmljivanje stana je skupo. Najčešće su ekonomski razlozi uzrok kalkulacije da li da prijavi nasilje ili ne, ali vrlo često i neraskinute emotivne veze.

Procenjuje se, dodaje Mijailović, da se žrtva u proseku od sedam do 11 puta vraća i odlazi od nasilnika do konačne odluke da ga napusti.

 

#NisamPrijavila – razlozi za ćutanje isti i na selu i u gradu

 

Da je nasilje nad ženama univerzalno i da pogađa sve žene jednako, bez obzira na to da li žive u urbanim ili ruralnim sredinama, da li su obrazovane ili ne, ili koliko zarađaju, pokazalo je Istraživanje o nasilju prema ženama u porodici i partnerskom odnosu u seoskim područjima, koje je 2019. sprovelo kruševačko druženje Peščanik, sa još nekoliko partnerskih organizacija, u selima u Jablaničkom, Šumadijskom i Rasinskom okrugu.

Rezultat do kog su došli glasi – više od dve trećine ispitanih žena (67,6 odsto) odlučilo je da ne podnese prijavu institucijama bez obzira na postojanje fizičkih povreda.

Na pitanje zbog čega nisu prijavile nasilje ispitane žene su odgovorile sledeće:
*zbog straha od još većeg nasilja – 18,8%;
*iz straha da će mi oduzeti decu – 10,1%;
*bilo me sramota – 14,5%;
*mislila sam da to nije tako ozbiljno da bih prijavila – 14,5%;
*ne verujem da bi mi pomogli – 15,9%;
*znam iz svog iskustva da institucije ne žele da se mešaju u ovakve stvari – 5,9%;
*znam iz iskustva drugih da institucije nisu efikasne u zaštiti od nasilja – 5,9%;
*nisam znala kako to da učinim – 8,7%;
*drugi razlozi (mislila sam da će se promeniti, nisam htela, samo sam ga *napustila, nisam želela, on je želeo da se razvede i tako je prestalo nasilje) – 5,9%

Čitajući odgovore žena sa sela ne možemo da ne primetimo da su razlozi za neprijavljivanje nasilja isti kao i kod žena koje su o svojoj traumi i bolnom iskustvu javno progovorile tek na Tviteru, u kampanji #NisamPrijavila.

U moru potresnih svedočenja mogli smo da pročitamo da neke od njih nisu umele da prepoznaju šta je sve nasilje, druge su se plašile nasilnika ili su strahovale od reakcije roditelja i okoline, a neke su mislile da su same krive za ono što im se dogodilo ili da im niko ne bi verovao kada bi progovorile. Neke su nalazile opravdanje za nasilnika, druge nisu imale modrice ili dokaz da se nasilje dogodilo, a bilo je i onih koje nisu imale dovoljno poverenja u institucije.

Istraživanje OEBS-a pokazalo je da je 1,7 miliona žena u Srbiji doživelo neki oblik seksualnog uznemiravanja ili drugog nasilja, 445.000 od strane intimnog partnera, a 250.000 od strane osobe koja joj nije bila partner.

Kada je reč o femicidu, samo tokom prošle godine više od 20 žena ubijeno je u porodičnom nasilju. U poslednjih 10 godina ubijeno je više od 300 žena, a najmanje 500 dece ostalo je bez majke, navodi se u Peticiji za sprečavanje nasilja nad ženama i ubistava u porodici, koju je pokrenulo kraljevačko udruženje Fenomena.

 

Prijave tek pošto se nasilje ponovi više puta

 

Iskustva stručnjaka svedoče da žrtve najčešće ne prijavljuju nasilje odmah i da se tek posle sedmog ili osmog puta doživljenog nasilja osnaže da prijave nasilnika, što bi morao da bude signal za institucije da je reč o visokom riziku nasilja.

“Većina žrtava nasilja ne bude zaštićena – osim što postoji velika ‘crna brojka’ (veliki broj neprijavljenih slučajeva), veliki broj slučajeva nasilja nije adekvatno razmatran”, navode u udruženja Fenomena.

Kao problem navode da je u tužilaštvima širom Srbije organizovan nedovoljan broj sastanaka Grupa za koordinaciju i saradnju koje razmatraju slučajeve porodičnog nasilja.

 

Zbog toga tužilaštvo traži produženje hitnih mera zaštite za mali broj slučajeva, još manji broj žrtava dobije individualne planove zaštite i podrške koji su im neophodni za dugoročnu zaštitu, a samo minimalan broj žrtava dobije i mogućnost zaštite kroz krivično-pravni postupak.

U ovom udruženju ističu da je policija u Srbiji tokom 2020. registrovala skoro 30.000 slučajeva nasilja u porodici i da je skoro za sve njih naredila hitne, ali kratkoročne mere zaštite za žrtve. Od toga je bilo svega 2.337 krivičnih presuda, a samo 669 nasilnika je osuđeno na kaznu zatvora, što znači da je tek 2,2 odsto prijavljenih nasilnika završilo u zatvoru.

 

Godina kada je probijen zid tišine

 

Nakon što je Marija Lukić javno progovorila o seksualnom uznemiravanju koje je trpela od Milutina Jeličića Jutke, bivšeg predsednika opštine Brus, nasilje nad ženama postalo je tema o kojoj se sve glasnije priča, a Jeličić je osuđen na tri meseca zatvora zbog nedozvoljenih polnih radnji nad bivšom saradnicom.

Početkom prošle godine glumica Milena Radulović pokrenula je lavinu kada je vlasnika škole glume Miroslava Aleksića optužila za silovanje. Iste optužbe na račun Aleksića iznelo je još nekoliko devojaka, nakon čega je optužen za silovanje i seksualno uznemiravanje sedam polaznica te škole.

Povezan sadržaj
Milijana Rogač i Nikolija Čodanović 13. 6. 2021.

 

Javnost su potresle i tvrdnje o umešanosti Dragana Markovića Palme u navodno podvođenje mladih devojaka i žena u Jagodini, ali je Više javno tužilaštvo u Kraljevu saopštilo da je “utvrdilo da za sada nema osnova sumnje i dokaza za pokretanje krivičnog postupka”.

Nakon toga usledio je slučaj Petnica, pošto je nekoliko žena ispričalo da su bile seksualno zlostavljane u Istraživačkoj stanici Petnica u periodu od 2003. do 2014. godine i da je u svim slučajevima zlostavljač bio isti.

Zbog svih žena koje su prošle godine javno progovorile o nasilju koje su preživele, Autonomni ženski centar zaključio je da će 2021. godina ostati upamćena kao godina početka kraja ućutkivanja žena.

 

Naslovna fotografija: Canva