Panika u Krunskoj 69
Zoran Živković, nekadašnji predsednik Vlade Srbije i član Demokratske stranke (valjda to jeste i dok ovo pišem) veoma je opasan čovek. To su zaključili ovi njegovi stranački plašljivci koji u etar šalju informacije o tome da je Z. Ž. isključen iz Opštinskog odbora stranke na Vračaru!? Živković naravno da o tome nema pojma pošto ga niko o isključenju nije obavestio jer stranka koja prati trendove zna da je moderno da njene važne odluke članovi najlakše saznaju od medija. I da posle toga budu bivši.
Isključeni ili neisključeni Živković, za kojeg rekosmo da o tome nije obavešten, informaciju o (ne)isključenju tumači kao liferovanje iz stranke jer, kako kaže, nije moguće ikoga isključiti iz Opštinskog dbora. Tumačenje je, zapravo, jednostavno: u Demokratskoj stranci vlada paničan strah. Posle onog Živkovićevog devastiranja ministra koji se preziva kao ja u „Utisku nedelje“ 8. jula, u DS-u je zavladala oseka samopouzdanja i hrabrosti uzdrmana plimom kojom istina o stranačkom osmogodišnjem delovanju ozbiljno urušava temelje umišljenog Tadićevog carstva. Tamo se godinama sa strahom izgovara Zoranovo ime.
Najavivši povratak u aktivan politički život, skrajnuti bivši potpredsednik DS-a i desna ruka ubijenog premijera Zorana Đinđića, postavio je sebe u centar mete stranačkih oligarha kojima je još samo on falio u moru problema koje su sami sebi natovarili. Sve izgubljene bitke u poslednjih nekoliko meseci prete da tom jadnom bilansu pridodaju još jedan debakl koji bi vlastodršci u stranci najverovatnije pretrpeli Živkovićevim povratkom u trci za predsednika najdiskutabilnije stranke u državi. Zašto kažemo najdiskutabilnije?
Evo, zašto: stranka je od osnivanja pre više od 20 godina istrpela niz otcepljenja, frakcija, promena, padova i uspona; iz nje su iznikle mnoge stranke i partije koje su osnovali njeni bivši članovi pa i osnivači nezadovoljni stranačkom politikom ali pre svega svojim položajem u konglomeratu ličnosti koje su u stranci obitavale. Mala stranka, velike sujete.
O problematičnosti stranačkog opredeljenja, vizija i ideja najbolje govore izbori za njenog predsednika krajem 90-ih u kojima je Zoran Đinđić za prsa bio bolji od Slobodana Vuksanovića (da li se iko još seća te individue?). Ako su članovi stranke tada mogli da budu u dilemi Đinđić ili Vuksanović, onda je bespredmetna svaka ideja o prepoznavanju vrednosti onih koji sebe nazivaju njenim pripadnicima. Bio je potreban foto-finiš da bi Đinđić ostao na njenom čelu a otcepljeni Vuksanović postao predsednik neke nove stranke nečitljivog i neprepoznatljivog naziva (da li se iko još seća tog propalog preduzeća?).
Shodno opasnosti koja preti od niškog mangupa, demokrate su po principu – a kojem drugom osim demokratskom – odlučile da Živković više ne svraća na Vračar. To je ono što javlja etar a prenosi vetar. Na tim talasima opstaje i politika neodrečene ideje i nedorasle vizije, parametara kojima se do 12. marta mogla da podiči. Pošto je sve to 2004. godine pogazila još jednom ubivši vrednosni sistem u širem pa i političkom smislu, stranka se odrekla oba Zorana kao najveće pretnje nikakvom kredibilitetu pozerskog, šmirantskog i lakejskog političkog opstanka razrednog starešine i njegovog odeljenja. To što je lakej umislio da je kralj nije nikakav greh, to je samo potvrda da se u Demokratskoj stranci još vuku individue kojima je neophodna demontaža, makar ona bila onakva kao onomad kada je Zoran foto-finišem pobedio u mrtvoj trci. Njegov imenjak vreba šansu. Zbog njega je panika u strahu.
