Mentalno zdravlje na rasprodaji u medijima

Šta je nama Miljana Kulić da bismo za njom plakali? Šta su nam svi ti “radnici u industriji rijalitija” da bismo brinuli za njihova ljudska prava kad su već sami birali da uđu u arenu? Nepoštovanje distance i nenošenje maski u zatvorenom prostoru ni izdaleka nisu najdrastičniji primeri nezakonitosti i neljudskosti u radu medijske mašinerije na koje smo se prosto navikli. Ili nam je “ispod časti” i “mimo dobrog ukusa” da na njih reagujemo?

Miljana Kulić šokirala sve kad se ošišala na ćelavo. Izbila tuča u “Zadruzi”. Zabeležen pokušaj silovanja u “Parovima”. Bivši učesnik “DNK” ubio  suprugu. Svakodnevica rijalitija i standardni naslovi tabloida.

Da li takvo normalizovanje nasilja treba da nas brine? Ko je odgovoran? Jer: “Producent je ‘samo’ osmislio emisiju, tehničari ‘samo’ snimaju sliku i zvuk, voditeljka ‘samo’ vodi program, televizija ga ‘samo’ emituje, sponzori ‘samo’ plasiraju svoje proizvode, a mi to ‘samo’ gledamo”, uočava psiholog Leo Ivanišević.

Da li to znači da ne prepoznajemo probleme mentalnog zdravlja? I da li će nas, kako kaže novinarka Miljana Nešković, neke buduće generacije doživljavati kao divljake koji su se iživljavali ili uživali u iživljavanju nad ljudima samo zato što su poznati, kao što mi danas s užasom gledamo na način na koji su živeli ljudi u varvarskim plemenima”?

 

Britni na ćirilici

 

Otprilike deceniju posle premijere filma “Trumanov šou” sve kamere bile su uperene u američku pop princezu – Britni Spirs. Za razliku od Trumana, koji dugo nije znao da je njegov život laž, insceniran do najsitnijih detalja, Britni je mogla da oseti čak i dah paparaca koji su se borili za što “jaču” fotografiju.

Nakon što je “loša osoba” koja “pravi probleme” obrijala glavu, što se videlo kao dijagnoza nervnog sloma, zapanjeni svet postavio je samo jedno pitanje: Šta nije u redu s Britni?

Početkom februara ove godine The New York Times objavio je dokumentarac posle kojeg je sudbina Spirsove ponovo postala nepresušna tema za javnost.

Iz filma nismo saznali ništa novo. Promenila su se samo pitanja koja postavljamo.

Umesto ‘šta sa njom nije u redu’, pitamo: ‘Kako smo tako nešto mogli da dozvolimo?’ I još važnije – ‘Zašto se ne govori više o mentalnom zdravlju?’

 

Ilustracija / Foto: Instagram @britneyspears/Canva

 

I Miljana Kulić, devojka koja “živi u rijalitiju”, nedavno je, kako rekosmo, obrijala glavu i donela tako još jedno kratkotrajno uzbuđenje publici Pinka i pratećih tabloida. “Pristojni” deo javnosti koji sve to “ne gleda”, ostao je ravnodušan.

Da li smo kao nepromenjivu činjenicu prihvatili to da su nervni slomovi, kao i svi vidovi nasilja, profitabilni, pa time i podrazumevajući za šou-biznis?

U rijaliti programima se nestabilna psihička stanja pred kamerom smatraju zabavom i eksploatišu se mentalne bolesti, smatra Nikolina Pavićević, autorka popularne stranice “Kritički” na Instagramu.

“Rijaliti okuplja one ljude za koje produkcija očekuje da će biti što problematičniji, kako bi se dizala gledanost. A sve češće to su ljudi kojima treba stručna pomoć”, zapaža Pavićević.

 

Mi smo ih stvorili, mi ćemo ih i mučiti

 

Ljudi se danas “samovoljno” odriču privatnosti – do mere da postaju savremena verzija gladijatora iz antičkog Rima, koji su se borili u Koloseumu, međusobno ili protiv zveri, a publika je klicala za ili protiv njihovog pogubljenja. 

“Imperator je donosio konačni sud. Gladijatori su svedeni na stvari, objekte i predmete zabave za publiku željnu krvi”, upoređuje Leo Ivanišević taj fenomen s rijaliti programima danas.

“Koloseum je zamenila vila sa kamerama. Gladijatore su zamenili rijaliti učesnici koji se sami prijavljuju da učestvuju pod uslovima koji zaista podsećaju na ropstvo. Poklike i palčeve ruke zamenilo je SMS glasanje. Fizičko nasilje je i dalje prisutno, ali psihološko nasilje je ono što sada ima primat”, kaže on za Istinomer.

“I dalje čekamo da neko konačno ućutka trgovce ljudskim bolom u medijima koji govore kako su određenu poznatu ličnost ‘stvorili’ time što su je javno maltretirali. To su uglavnom izgovori koje koriste nasilnici iz redova tabloida da pravdaju stvari koje rade zarad tiraža ili gledanosti”, kaže za Istinomer Miljana Nešković, autorka podcasta “Snaga uma”, kolumnistkinja Nova.rs i članica grupe Novinarke protiv nasilja.

S tim u vezi, Nešković podseća i na slučaj objavljivanja vrlo intimnih fotografija pevačice Jelene Karleuše. Tada je, kako kaže, prekršeno sve što može da se prekrši od kodeksa, zakona i parametara  elementarne ljudskosti.

“Jedan deo javnosti je bio užasnut, jer je to nedopustivo, ali niko nije rekao – Ovaj tabloid vrši seksualno nasilje! Ovo zahteva krivičnu odgovornost”, kaže sagovornica Istinomera.

 

Lažiranje budućnosti

 

Vratimo se malo na pitanje dobrovoljnosti; da li su ljudi koji se sami prijavljuju da uđu u rijaliti šou uopšte svesni na šta su zaista pristali?

Dopuštajući mogućnost da je njihov pristanak proizvod svesne i informisane odluka, Leo Ivanišević ukazuje i na moguće manipulacije.

’Lažiranje budućnosti’ jeste jedan od oblika psihološke manipulacije kada manipulator traži od nekoga da se odrekne nečega u sadašnjem trenutku kako bi u budućnosti dobio neku nagradu, kao što su novac ili slava. Dok je korist manipulatora neposredna (gledanost, novac i rejting), korist za žrtvu tek treba da dođe, ako ikada i dođe”, objašnjava Ivanišević uz konstataciju da su učesnice u rijaliti programima posebno dehumanizovane i tretirane kao objekat.

“Vređanje, vikanje, pogrdna imena, pretnje, ruganje, psovanje, ignorisanje, isključivanje i izolacija – sve su to oblici psihičkog zlostavljanja i ni za koga nije dobro da bude izložen takvom ponašanju neko duže vreme.”

 

Ilustracija / Foto: Istinomer/Canva

 

Da u rijaliti programima učesnice doživljavaju neki vid nasilja, kako od drugih učesnika, tako i od produkcije, saglasna je i Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra, članica grupe Novinarke protiv nasilja.

Ona ukazuje da je osim psihičkog, bilo i primera fizičkog i seksualnog nasilja.

“Produkcija i ljudi zaduženi za rijaliti programe ne razumeju nasilje kojem su učesnice izložene i ne sakcionišu ga, a to ne rade ni regulatori programa koji su zaduženi za kontrolu i eventualno sankcionisanje”, kaže Pavlović.

 

Nasilje gori, a REM se češlja

 

Autonomni ženski centar reagovao je više puta na nasilje u raznim rijaliti programima pritužbama Regulatornom telu za elektronske medije (REM), a jednom prilikom, kako kaže Sanja, podneli su i krivičnu prijavu (koja je odbijena) za pokušaj silovanja koji je bio emitovan uživo.

“Pre nekoliko godina reagovale smo i na emisiju DNK na Pink televiziji zbog nereagovanja produkcije na vidljivo nasilje koje je učesnica emisije preživljavala, što se i videlo u programu. Tu ženu je samo nekoliko dana nakon emitovanja sporne emisije ubio partner koji je s njom učestvovao u emisiji. Nažalost, apeli su ostali bez adekvatne reakcije televizije, regulatornih tela i države”, podseća naša sagovornica.

Savet Regulatornog tela za elektronske medije trebalo je krajem prošle godine da donese Pravilnik za emitovanje programa “prisilnog okruženja”, kojim bi emitovanje rijaliti programa bilo moguće samo od 23 do 6 sati ujutru, i koji bi, za razliku od preporuke donete 2015. godine, bio obavezujući.

To se nije desilo jer su stavovi članova Saveta REM-a bili oprečni. Dok su jedni u ovome videli pokušaj cenzure, za druge je uvođenje obavezujućeg pravilnika bila prilika da se zaštite deca od nepodesnog sadržaja.

Judita Popović, članica Saveta REM-a, bila je pobornica donošena tog Pravilnika, a i sada stoji pri stavu da nema govora o cenzuri “kada se insistira na tome da REM postupa u skladu sa svojim zakonskim obavezama”.

“Dvadesetčetvorosatno emitovanje rijalitija preko televizija s nacionalnom frekvencijom veoma je štetno po ovo društvo, pritom ne mislim samo na decu. Favorizovanje nasilja, govora mržnje i diskriminacije, generiše takva ponašanja i u stvarnom životu građana, konzumenata tih sadržaja”, objašnjava Judita Popović za Istinomer.

Regulisanje ove materije neobavezujućom preporukom Popović smatra neodgovornim postupkom REM-a.

Neodgovornošću smatra i činjenicu da se pet godina ne kontroliše kako se ta preporuka primenjuje, kao i uporno odbijanje da se donese obavezujući akt.

Izvor: Pravilnik o zaštiti prava maoletnika u oblasti pružanja medijskih usluga 

Osim pomenute preporuke, Savet Regulatornog tela je 2015. doneo i Pravilnik o zaštiti prava maoletnika u oblasti pružanja medijskih usluga. Ali, ni to se ne poštuje, tvrdi Popović.

Ona podseća da je na osnovu odredbi ovog Pravilnika, ali i Zakona o elektronskim medijima (ZEM), Regulator “dužan i ovlašćen po službenoj dužnosti da zaštiti interese javnosti u oblasti elektronskih medija i zaštite korisnika usluga elektronskih medija”, ali da mu se ovlašćenja da nešto preduzme povodom očiglednog nezakonitog postupanja negiraju.

“To su inače ciljevi zbog kojih je Regulatorno telo za elektronske medije i osnovano. Skretanjem pažnje sa problema, nečinjenjem ili neprepoznavanjem ugroženosti tih interesa Regulator postupa nezakonito”, poručuje Popović, ističući da pružaoci medijskih usluga odredbe zakona, pravilnika i preporuke krše nekažnjeno.

I

Izvor: Zakon o elektronskim medijima 

 

Povezan sadržaj
Tim Istinomera 26. 11. 2020.

 

Deca i rijaliti
“S posebnim rizikom suočavaju se oni koji ulaze u rijaliti previše rano, dok su još jako mladi ili deca. Usled hedoničke adaptacije, navikavaju se na ogromne mere novca i pažnje, koji vremenom prestaju da predstavljaju zadovoljstvo. S druge strane, jako je teško spustiti očekivanja nakon što smo jednom primili ogromnu količinu pažnje i zadovoljstva. Deca koja su uvučena u rijaliti nemaju mnogo izbora i često na kraju prezru svoje roditelje koji su ih gurali u to”, kaže Leo Ivanišević.

Nisu samo učesnici rijalitija ili javne ličnosti žrtve aždaje zvane tabloidi. Ugroženo je celo društvo, posebno deca.

“Posledice potrebe za maltretiranjem javnih ličnosti, najčešće žena, preslikavaju se na celo društvo. Dečaci u školi će, po uzoru na tabloide, pa ušunjati se u svlačionicu posle fizičkog, uslikati krišom neku devojčicu i podeliti fotografije celoj školi, bez svesti o tome da na taj način mogu duboko da je istraumiraju i da čine nasilje”, slikovita je Nešković.

 

Šta biva posle?

 

“Ljudi sa visokim stepenom narcizma teško podnose gubitke, razočarenja i pad sa pijedestala”, Ivanišević ističe negativne posledice sa kojima se suočavaju učesnici rijalitija nakon završetka programa, kada više nemaju kako da monetizuju svoju slavu.

Posledice po učesnike mogu biti i drastične.

“Samoubistvo, nažalost, takođe nije retkost u svetu rijaliti televizije, sudeći po tome kako su završili neki od učesnika velikih inostranih rijaliti emisija poput Đie Alemand, Leksa Mekalistera (oboje su učestvovali u emisiji “Bachelor”) i Džulijana Haga (“Bachelorette”, peta sezona). Tri učesnika britanskog rijalitija Love Island su takođe počinili samoubistvo”, podseća Ivanišević.

Mentalni poremećaj nije “neki kvrc u glavi” – ističe Leo Ivanišević.

“Mentalno zdravlje je u direktnoj vezi s time u kakvom okruženju živimo i koliko vešto uspevamo da odgovorimo na izazove života. Kada nemamo kapacitete da se adaptiramo okruženju na neki zdrav način, naš um radi ono što mora i ono što ume kako bi preživeo, a to nekad znači i mentalnu bolest”, objašnjava on.

 

Ilustracija / Foto: Canva

 

Oblici ponašanja sa kojima se susrećemo u rijaliti programima treba da nas brinu, smatra on, jer za razliku od filmova, književnosti i umetnosti uopšte, koja takođe obiluje primerima raznih oblika agresije i okrutnog ponašanja, ovde nema epiloga. Nema “finalne poruke koja najčešće predstavlja kritiku ljudske okrutnosti.”

“Tragični završeci u umetnosti podsećaju nas koliko opasne mogu biti posledice određenih ponašanja”, pojašnjava naš sagovornik, ističući da u rijaliti programima najčešće takvih posledica nema, a neko, uprkos neprikladnim postupcima, zahvaljujući glasovima publike, biva čak i nagrađen.

 

Isplativost zlostavljanja

 

Rijaliti programi su produkti narcističke kulture savremenog kapitalizma koja potiskuje empatiju.  

Da je narcizam u porastu u zapadnim kulturama, te da su ljudi mnogo sebičniji i okrutniji nego ranije, pokazuju rezultati analize koju su 2006. sproveli Tvengi i Kembel, na koju nam ukazuje Ivanišević. A po studiji koju su sproveli Jung i Pinski, najviše skorove na skali narcizma imaju rijaliti zvezde, dok su iza njih komičari, glumci i muzičari.

“Sa psihološkog aspekta, glavni ‘neprijatelj’ empatije je narcizam – obrazac određenih crta ličnosti koji je, nažalost, sve zastupljeniji u savremenom svetu. Narcizam podrazumeva emotivnu nezrelost, sklonost ka manipulativnosti, visoko vrednovanje sebe i obezvređivanje drugih, povlašćenost, grandioznost, hroničnu potrebu za divljenjem i pažnjom, površne i na eksploataciji zasnovne odnose, kao i nedostatak empatije i saosećanja”, objašnjava Ivanišević.

Mentalno zdravlje očigledno je ugroženo s obe strane ekrana. Naivno je verovati da je pojedinac koji ne konzumira toksične sadržaje potpuno zaštićen od njihovih uticaja. Kako uopšte sačuvati zdrav um u situaciji u kojoj je atakovanje na njega tako isplativo?

Psihoterapijske seanse koje preporučuje Leo Ivanišević sigurno su korisne, ali to je, nažalost, za mnoge luksuz koji ne mogu priuštiti.

Dobro je ne gledati rijalitije, ali nije dobro praviti se da ne vidimo šta se tamo dešava.

 

Naslovna fotografija:  Istinomer kolaž (Instagram @britneyspears / Printscreen Happy tv / Canva)