Eksploatacija nema alternativu?

Šta će građani Srbije slaviti - Uskrs ili Praznik rada sada kada se praznici preklapaju, reći će izveštaji sa izletišta - ako zbog posta izostane roštiljski dim, nije se desio ni Prvi maj. A razloga za nezadovoljstvo, revolt i izlazak na ulice ima mnogo. Naročito sada, kada je na hronične probleme, pandemija dodala nove - od toga da su prodavačice, poštari, vozači, dostavljači, jednom reči radnici, podneli najveći teret krize, do toga da je korona donela i “pandemiju” otkaza.

Sve u svemu ovaj Prvi maj dočekujemo s poražavajućim statistikama. Krenimo redom, od najcrnje – pogibija na radu. U toj kategoriji smo u samom evropskom vrhu već godinama unazad, a da se pri tome ne radi ništa na boljoj zaštiti radnika, kaže za Istinomer Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo, koji se bavi temama iz oblasti radnog i socijalnog prava. Bolje ne stojimo ni u drugim statističkim kategorijama.

“Najsvežija istraživanja pokazuju da je minimalna zarada u Srbiji, kao i u regionu, nedovoljna da pokrije najosnovnije potrebe porodice, čak ne doseže ni do trećine potrebnih sredstava za redovan život. Poražavajuća je činjenica da radnik koji radi sa punim radnim vremenom može vrlo lako da bude u riziku od siromaštva, kao i njegova porodica”, kaže Reljanović.

Statistika kaže i da trećina ljudi u Srbiji živi sa zaradom manjom od 35.000 dinara, naglašava Sarita Bradaš, istraživačica i ekspertkinja za radna prava Fondacije Centar za demokratiju. Podseća da većina siromašnih građana nema mogućnost da dobije novčanu i socijalnu pomoć, a da oni koji je i dobiju, od te pomoći ne mogu da zadovolje egzistencijalne potrebe.

 

 

Šta to beše zaštita? 

 

 

Prvi maj, po njenim rečima, dočekujemo i s najnižim prosečnim zaradama u odnosu na zemlje EU i to ne samo gledano u u evrima, već i u standardima kupovne moći, a imamo i potpuno nezaštićene nezaposlene.

“Imamo to da da se populistički daje 60 evra nezaposlenima koji nemaju praktično nikakvu pomoć. Samo pet odsto nezaposlenih na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje dobija novčanu naknadu i to je dobija u iznosu koji je niži od praga rizika od siromaštva”, kaže Bradaš.

Istovremeno, po anketi o radnoj snazi 330.000 ljudi u Srbiji radi više od 48 sati, rizikujući svoje fizičko i psihičko zdravlje da bi mogli da zarade dovoljno za normalan život. Samo prekovremen rad bio bi dovoljan razlog za proteste, kao što su to još pre 135 godina shvatili radnici u Čikagu.

“Mi smo sada u situaciji da u 21. veku nemamo ono što je bio zahtev radnika, da imamo tri osmice – osam sati rada, osam sati odmora i osam sati za neke naše aktivnosti. Ne, mi imamo poruke od najvećih zvaničnika ove zemlje da treba da se radi subotom i nedeljom, da treba da se radi i prekovremeno. Ti koji izgovaraju takve stvari treba da znaju da ako se radi više od toga, nešto nije dobro u planiranju tog posla. Nama je tehnologija toliko uznapredovala da bi bilo logično da bude zahtev ne više tri osmice, nego da idemo za tim da je to pet sati rada, osam sati spavanja, a da je ostalo vreme posvećeno samorazvoju”, naglašava Bradaš.

Povezan sadržaj
Miljana Miletić 26. 10. 2020.
Miljana Miletić 16. 10. 2020.

Bradaš i Reljanović saglasni su da je u Srbiji ono što zovemo dostojanstvenim radom svedeno na izuzetak. Da smo daleko od ostvarenja standarda dostojanstvenog rada ukazuju i izveštaji međunarodnih institucija – u izveštaju o Paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima kaže se da bi Srbija trebalo da unapredi sva tri člana koja se odnose na ova radna prava – pristup zapošljavanju, ostvarenje individualnih radnih prava i prava na sindikalno organizovanje, kaže Bradaš. Dodaje da Srbija i na indeksu Međunarodne konfederacije sindikata već godinama dobija četvorku, a najgora ocena je petica, što znači sistematsko kršenje kolektivnih prava.

 

 

Novi trendovi izrabljivanja 

 

 

Izmene zakona, kao i donošenje novih propisa koji umanjuju značaj Zakona o radu i promovišu nove fleksibilne oblike rada u kojima su radnici izloženi izuzetnom stepenu eksploatacije na legalan način, doprinose pogoršanju stanja, kaže Reljanović.

Pandemija je, po njegovim rečima, samo donela potvrdu onoga na šta je deo stručne javnosti upozoravao godinama – da postoji čitav niz modela radnog angažovanja u kojima radnici ne ostvaruju ni osnovna prava i nisu ni na koji način zaštićeni od gubitka posla ili drastične promene uslova rada. Isto tako, dodaje, pandemija je donela i potvrdu da poslodavci ne posmatraju radnike ni na koji način osim kroz prizmu stvaranja profita.

“Kada je bilo potrebno da se uloži dodatno u zaštitu zdravlja radnika mnogi poslodavci nisu poštovali propise, pa su fabrike postajale epidemiološka žarišta. Takođe smo mogli da vidimo i da nismo spremni za model rada od kuće iako on ne predstavlja novinu u svetu – nedovoljno je regulisan, a povrh toga se ni taj minimum zakonskih standarda najčešće nije poštovao. Konačno, naročito ranjive grupe radnika mogle su da iskuse iz prve ruke da je zaštitna i socijalna funkcija države na izdisaju – prva vrsta pomoći nezaposlenima se isplaćuje u veoma simboličnom iznosu tek ovih dana, više od godinu dana posle početka krize”, primećuje Mario Reljanović.

Povezan sadržaj
Miljana Miletić 24. 11. 2020.

Zbog svega pobrojanog sagovornici Istinomera nisu optimisti da bi pandemija mogla da bude prekretnica kada je reč o položaju radnika, u smislu da se shvati da su radnici na najmanje plaćenim poslovima ti koji su “držali sistem” u vreme krize. Pojedinci na vlasti su i te kako svesni činjenice da operativne usluge i proizvodna zanimanja “drže sistem” i nije problem u neshvatanju, već u činjenici, kaže Reljanović, da aktuelne politike nemaju u centru pažnje pojedinca, ljudsko biće, već isključivo i samo profit i interes vlasnika kapitala.

“Takva obezličena platforma delovanja i donošenja propisa neće se promeniti sve dok se ne promene osnovna načela na kojima gradimo i planiramo ekonomsku politiku, investicionu politiku, poresku politiku, politiku zapošljavanja. Tako ni pandemija, niti bilo koji drugi proces, neće biti niti može da bude prekretnica. Svuda u svetu su kroz pandemiju ugroženi i siromašni izneli najveći teret uz najveće žrtve, a bogati su postali još bogatiji”, kaže naš sagovornik.

 

 

Fingiranje socijalnog dijaloga 

 

 

Na pitanje kakva je uloga sindikata kod nas i da li rade dovoljno u korist radnika, Reljanović odgovara da su sindikati sistematski skrajnuti prilikom donošenja odluka, propisa i strategija od kojih zavisi opšti položaj radnika, te kvalitet i obim radnih prava. Socijalni dijalog se, kako objašnjava, fingira kroz rad Socijalno-ekonomskog saveta i zapravo ne postoji, a s druge strane sindikati često deluju u skladu sa pojedinačnim ili partikularnim interesima koji nisu nužno identični sa interesima njihovih članova, kao ni radnika generalno.

Sarita Bradaš kaže da za aktuelnu situaciju sindikati svakako snose deo odgovornosti, zbog čega, smatra, treba da preispitaju sopstvenu ulogu, odnosno šta rade dobro, a šta bi trebalo da menjaju. Kao primer navodi da se u praksi dešava da čak i sindikalni poverenici ne mogu da se zaštite od otkaza, da neko dobije otkaz zato što je postavio neko pitanje ili da je maltretiran zato što je hteo da osnuje sindikat. U vezi s tim ona se pita da li je neki sindikat zakazao prvomajski protest i zašto nije, odnosno da li je pandemija dovoljan razlog da se od okupljanja odustane.

FoNet/Nenad Ðorđević

Tu se vraćamo na početak priče i pitanje zašto nam Prvi maj odavno ne znači ono što je nekada značio i zašto se radnici u Srbiji masovno ne bore za svoja prava, naročito kada je društvena situacija takva da većina običnih građana svakodnevno živi u strahu hoće li zadržati svoja radna mesta i imati za elementarnu egzistenciju. Sarita Bradaš kaže da je potpuno uništena solidarnost koja je ključna za borbu i dodaje da je za to najzaslužniji neoliberalni kontekst u kom živimo, a koji usmerenošću na individualizaciju doprinosi tome da je svako okrenut sebi.

“Proces tranzicije je u ovoj zemlji počeo tako da su stotine hiljada ljudi ostale bez posla. Sada imamo situaciju da se zapošljavaju deca gubitnika, koja su u svom iskustvu imala da tako nešto može da se desi i da ako imaju bilo kakav posao, da je to dobro. To je poruka koja se šalje. Ima poslodavaca koji kažu – ‘ako nećeš ti da radiš za ove pare, onda će da radi neko drugi’. I kada stalno imate te poruke i kada imate i zakonodavstvo koje je toliko fragmentirano, koje ide ka urušavanju već stečenih prava, onda je potpuno razumljiva i apatija, jer ljudi ne vide da bilo koje delovanje oko njih, bilo koji aktivizam doprinosi menjanju nečega”, kaže Bradaš.

Mario Reljanović primećuje da kod radnika ne postoji svest o mogućnosti organizovanja uspešnih zajedničkih akcija protiv politika koje im smetaju, dok je istovremeno utemeljena jaka predrasuda da kao pojedinci ne mogu ni na koji način da promene sistem u kojem žive i rade. Takva shvatanja, kao i činjenica da je eksploatacija radnika svakodnevno predstavljena, kroz nastupe vlasti i ogromnu većinu medija, kao nešto normalno što nema alternativu, po njegovom mišljenju dovodi do obeshrabrenosti i uspavanosti velike većine onih koji bi trebalo da se bore za svoja prava.

Radnici ne shvataju da im radna prava nisu poklonjena već da su se za njih izborili i zato kada ta prava od njih otimaju, oni nemaju potrebu da se pobune, kaže Reljanović. Zbog toga je Prvi maj u mnogim državama tradicionalna prilika da se iskaže nezadovoljstvo politikama koje umanjuju radna prava, dok se kod nas, zaključuje sagovornik Istinomera, građani ponašaju kao da uživaju najviši standard istih i da nema potrebe za bilo kakvim agresivnim ili makar buntovnim akcijama.

 

Naslovna fotografija: FoNet/Zoran Mrđa