Crna hronika
Najčitanija i najgledanija medijska rubrika opravdala je prefiks „naj“ i u dnevnicima u kojima su vesti, ma kojim ih redosledom ređali, bile upravo onakve kako nebela hronika i nalaže: Dačić dobio mandat za sastav vlade; dvadeset ranjenih na prelazu Merdare, jedna osoba teže; Tadić kaže da Demokratska stranka Dačiću nikako ne bi dala mandat; Dodik odlikovao Koštunicu; temperatura do 34 stepena. Nema crnje!
I sve to na Vidovdan, sveti srpski dan. Slučajno? Ma, haj’te! Što bi rekao Vuk Drašković: „Sve se lepo vidi na Vidovdan moj Borise, i ko je vjera a ko nevjera“. Rekao je još nešto i o sedenju uz koleno i ispijanju rujnog vina. Da, rekao je i da se nada da je vreme eskadrona smrti iza nas. To valjda znači da treba da čuvamo leđa!?
Negde u međuvremenu predsednik Tomislav Nikolić citira predsednika Dž. F. Kenedija, kao što ga je nekada citirao premijer Zoran Đinđić. To je ona floskula koja govori o tome da ne bi trebalo da se iko pita šta će zemlja uraditi za njega već šta on treba da uradi za nju. Koštunica je izgovarao dugačiju floskulu o tome da je Miletov orden kruna njegove (Vojine) karijere i da ga, da prosti fini svet, prima sa velikim osećanjem ponosa.
Hronika dalje beleži da se određen broj odmetnika, njih četvoro, usudio da Vojislavu dr. Šešelju otkaže poslušnost i prebegne u naručje najnovijeg srpskog predsednika. Sad već bivši radikal Aleksandar Martinović, poznat i po tome što je o Nikoliću izgovorio ono što ni komšije u smrtnoj zavadi ne kažu jedan drugom, elegantno je objasnio da je njegova bežanija iz SRS-a u naprednjački tabor samo nastavak odliva svega vrednog što su radikali imali. Dakle, još jedna priča o odlivu mozgova. Trebalo mu je samo nekoliko godina da shvati svoju vrednost a i vrednost SNS-a pa da se vine u elitno društvo predvođeno Tomom i Acom. Gde si, druže, bio onomad kad su ta dvojica okupljala naprednjake pod stranački barjak? Martinović tada ili nije bio ono najbolje među radikalima ili nije slutio da će naprednjaci jednom zasesti na vlasti. Sad se dosetio i jednog i drugog!
I na kraju bi Boris. Osim što i dalje po džepu juri kompas, daje i izjave koje ga sve više udaljavaju od političke pa i svake druge busole. U jednom od stranačkih obraćanja onom delu nacije koji još ima sluha da ga čuje, Tadić je sebe proizveo u spasioca DS-a od omraženih tajkuna, pre svih Miroslava Miškovića kojem, on Boris, nije dozvolio da nogom kuca po vratima ministarskih kabineta uprkos tome što su, on Miroslav i njemu slični (kako Boris tvrdi, tajkuni) u neka ogavna politička vremena imali običaj da istresu koju crkavicu iz svog buđelara u stranačku kasu. Tome je Boris stao na put! Kao što je i Martinović rekao „ne“ gazda-Voji Šešelju. Jaki igrači.
Valjda zbog toga što je doakao vlasniku „Delte“ Boris nema nameru da podnosi ostavku na mesto predsednika demokrata, jedino radno mesto na koje još može da računa. Valjda!? Ima onih koji misle da je „valjda“ isuviše optimistična tvrdnja. Bila bi bogohulno i ne reći da u stranci kojom on predsednikuje ne postoje bar tri frakcije s pretenzijama na najveću fotelju u kabinetu u Krunskoj broj 69. i da su stranački predsednički izbori na pragu. Ako je verovati Borisu (valjda!) onda raskol u stranci ne postoji. Ma, o tome naklapaju omraženi mediji, odvajkada u ovoj zemlji objektivni i nezavisni, ukoliko pod nezavisnošću ne podrazumevamo protekorat, advertajzing-marketinške provenijencije.
Svuda u svetu crna hronika je bauk. Samo je ovda malo veći. Ona uglavnom opstaje zahvaljujući ljudskom faktoru, ređe usled elementarne nepogode. Problem ove zemlje jeste upravo jedinstvo to dvoje: ovde su pojedinci i grupe elementarna nepogoda. Od njih nema spasa. Ili, možda ima? Kad već preživesmo predsedničke i parlamentarne, da ipak sačekamo te stranačke izbore. Oni mogu da odgonetnu da li je kompas izgubljen u samo jednom džepu ili je to masovan partijski manir; i, ako bude pronađen, da li će onima koji su ga izgubili pokazati stranu sveta na kojoj piše – izlaz.
