Rođen je 18. septembra 1951. godine u selu Kamenjača u opštini Trstenik. Od 1959. godine živi u Počekovini.
Školovanje je započeo u Lapašu, gde je išao u školu godinu i po dana. U Počekovini je sa odličnim uspehom završio osmi razred. Prva dva razreda gimnazije završio je u Beloj Crkvi, u Banatu, a druga dva u Vrnjačkoj Banji. Upisao je Višu mašinsko-tehničku školu i završio u roku sa odličnim uspehom. Potom je upisao Mašinski fakultet u Beogradu, ali mu je do diplome ostalo nekoliko ispita. Nije ga, kako kaže, zanimalo da ostane u Beogradu, pa odlučuje da se vrati u rodni kraj.
Od gimnazijskih dana bavio se košarkom, a 1967. bio je kandidat za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije i odigrao jednu prijateljsku međunarodnu utakmicu. Međutim, godinu dana kasnije poginuo mu je otac, pa je zbog obaveza u domaćinstvu napustio sport.
Radio je u fabrici „Prva petoletka“, gde je bio direktor održavanja vodovoda. „Petoletku“ napušta 1978. i okreće se poljoprivredi.
U politici je prisutan od najranije mladosti. Najpre kao predsednik Saveza omladine sela, pa predsednik tadašnjeg Saveza omladine na Višoj školi, pa na fakultetu, zatim u prvim delegacijama u Veću mesnih zajednica, kao i u delegaciji Udruženog rada. Bio je član Saveza komunista. U visoku politiku ulazi 1990. godine zbog, kako je isticao, Slobodana Miloševića. U dva saziva bio je republički i savezni poslanik, kao i delegat u Veću Republika. Prvi njegov javni istup u parlamentu bio je 9. marta 1991. Veoma brzo skrenuo je pažnju na sebe, što svojim gabaritom i sočnim moravskim jezikom, ali i činjenicom da je na svim izborima ubedljivo pobeđivao. „Rekao sam Miloševiću, svi mogu da budu lopovi, samo nemoj da se tebi šta nađe.“ (Telegraf, 7. 12. 1994. godine); „Ja sam rek’o da NATO ima toliko brodova da mi to možemo sve za nedelju dana da pretopimo u Smederevo.“ (Duga, 22. 7. 1995. godine)
Važio je za odanog partijskog vojnika, pa je tako kao direktor RTV Trstenik, posle pobede opozicije na lokalnim izborima u tom gradu, demontirao celokupno opremu kako ne bi ostala novoj vlasti. Ipak, 1997. je skinut sa izborne liste SPS-a, a iz te stranke je isključen krajem 1999. godine. Kao glavni razlozi navođeni su to što nije voleo JUL i sukob sa generalnom sekretarkom Goricom Gajević. „Lično imam utisak da svaki socijalista koji danas u džepu nema i knjižicu JUL-a nema šta da traži u politici“, „Da je Mira Marković slučajno moja supruga, ona ne bi landarala po svetu da vodi politiku, nego bi mesila uštipke kući.“ Upamćen je po izjavama, sitnim parlamentarnim koškanjima, druženju i pevanju sa nekadašnjim prvim čovekom Svilajnca Dobrivojem Budimirovićem Bidžom („Slobodane ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista!“) , a ponekad i fizičkim obračunima ili pretnjama. „Ponavljam da sam iskren i otvoren čovek, koji na uvredu i prozivku vraća istom merom. Kaže meni Toma Nikolić da će da me zakolje, a ja mu uzvratim: Nit ću te koljem, nit besim. Ima da te iz’edem ko giricu i zalijem ladnim špricerom od banatskog rizlinga!“
Posle razlaza sa SPS-om formirao je Grupu građana „Naš dom Srbija“, pa se na političku scenu vraća 2004. godine pobeđujući na lokalnim izborima za predsednika opštine Trstenik. I to sa dvostruko više glasova od drugoplasiranog. Nakon narednih izbora bio je na funkciji savetnika predsednika opštine, da bi sa te pozicije bio smenjen početkom 2010. godine zbog „samostalnih medijskih nastupa u TV emisijama” tokom kojih je “predstavljao opštinu Trstenik bez prethodnog dogovora sa koalicionim partnerima”.
Iako je govorio da je u politici postigao sve što se moglo postići, ističući: „Nisam bio još jedino engleska kraljica“, ipak se vraća u politiku. U novembru 2013. izjavio je da je već tri meseca član Srpske napredne stranke. „Odlučio sam se da se učlanim zato što poznajem Tomu (Nikolića), Vučića (Aleksandra) i Jorgovanku (Tabaković) kao poštene i ljude koji nisu skloni lažima“, rekao je Radović posle sastanka naprednjaka u Trsteniku posvećenom istraživanju nikla. On dodaje da je postao deo partije i zbog politike koju ona vodi.
