Rođen 1949. u Đakovici.
Osnovnu školu je završio u Đakovici, a gimnaziju u Prištini. Potom odlazi u Beograd da studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, ali studije nije završio.
“Znao sam da mogu dobro da pišem, a bilo je sporno da li mogu dobro i da mislim. Zapazio me profesor Sergije Lukač. Za sve što mi se dogodilo u životu, ja krivim profesora Lukača. Odveo me u NIN, ali zato na fakultet nikada više nisam ušao. Sergej insistira da me vodi od jednog do drugog novinara NIN-a i da me upoznaje, zamislite! To mi je bio jedan od najužasnijih trenutaka, jer ja sam relativno mlad čovek, apsolutno nepoznat i sa neizvesnom budućnošću. A on me predstavlja svima i kaže: ’Ovo je moj student, Aleksandar Saša Tijanić, zapamti to ime, on će jednog dana biti veliki novinar!’ A ovi svi me blagonaklono gledaju kao krelca i kažu: ’Da, da, da, ma sto posto će biti, kako neće!’ Ali, Lukač ne odustaje i istu rečenicu dvadeset puta ponovi pred dvadeset ljudi. Potom me ostavi u redakciji, dâ mi neke slike da ređam i naručivao mi je jedan tekst mesečno. Posle nekoliko tekstova, dođe glavni urednik Dragan Marković i pita me da li mogu da napišem nešto za naslovnu stranu, odgovorih da mogu. On me gleda, pita: ’Šta to radiš?’ A ja i dalje ređam slike. ‘M’rš u p. mate**nu, ti si novinar, idi i radi tekst. Hoću da bude gotov za tri dana!’ Posle tog teksta napisao sam molbu i primljen u stalni radni odnos!“ (Blic, 31. 10. 2013. godine)
U NIN-u je bio petnaestak godina. U “Politikinoj” kući bio je glavni urednik revije “Autosvet” i dvonedeljnika “Intervju”.
“Recimo, list ‘Intervju’ i danas ostaje moj najdraži printani proizvod. Bio je na umoru, a brzo smo došli smo do gotovo stotinu hiljada tiraža. Onda sam smenjen, jer sam tri godine posle smrti Tita rekao, na sastanku glavnih urednika u Gradskom komitetu, da je Tito mrtav. Niko mi nije verovao.”
(Politika, 1.10. 2006. godine)
Pisao je za listove u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni. Objavljivao je političke kolumne u splitskoj “Slobodnoj Dalmaciji”, zagrebačkom “Danasu”, “Startu”, ljubljanskoj “Mladini” i sarajevskom “Oslobođenju”.
U “Nedjeljnoj Dalmaciji” istakao se kolumnom „En passant“, u kojoj je “kritički komentarisao tadašnji komunistički režim, odnosno događaje poznate kao antibirokratska revolucija i predstojeći raspad SFRJ”.
Na pitanje da li se u hrvatskoj štampi potpisivao pseudonimom Ratko Rodić, kazao je:
“Prvo, to je jedan od mitova koji se provlače, otprilike kao mit o Kosovskom boju. Ja sam napisao tekst o Osmoj sednici u noći kad se ona završila. I taj tekst je štampan u zagrebačkom Danasu, a poslednja rečenica je glasila: ‘Započelo je nešto što znamo kako je nastalo, niko u ovoj zemlji ne zna kako će se završiti’. I to je bila moja osuda partijskog puča koji su vodili Mira Marković i Slobodan Milošević. Tada sam bio novinar NIN-a i tekst nisam potpisao. Posle dva sata kada je tekst otišao, razmišljajući rekao sam sebi taj tekst mora da bude potpisan. Pozvao sam redakciju Danasa i dobio dežurnog novinara Miroslava Lazanskog. Rekao sam mu: ‘Lazo, napisao sam ovaj tekst, uzmi i potpiši ga mojim imenom i prezimenom’. On kaže: ‘Tekst je već otišao u štampariju i mi smo ga potpisali redakcijskim pseudonimom Ratko Rodić’. Iza tog pseudonima su uglavnom pisali ljudi iz Zagreba koji su se krili od hrvatskog rukovodstva kad su želeli nešto da kažu. I to oko 20 autora. To je bilo jedan jedini put da su oni potpisali moj tekst tim imenom.” (Playboy, 1. 2. 2004. godine)
O Tijanićevom pisanju za “štampu drugih SFRJ republika”, Teofil Pančić je zapisao:
“Kada je iz matičnog NIN-a – koji je od osvita osamdesetih pa do uspona Miloševića bio najreprezentativnije izdanje svekolikog jugoslovenskog ‘mejnstrim’ novinarstva – nakon famozne Osme sednice gotovo pa proteran, tj. skrajnut da piše recimo o košarci, Tijanić je naprosto ‘eksplodirao’ u štampi drugih SFRJ republika, najviše u Slobodnoj i Nedjeljnoj Dalmaciji, zagrebačkom Danasu i Startu, sarajevskom Oslobođenju i ljubljanskoj Mladini. Tada je zaradio i (auto)ironičnu titulu ‘giganta hrvatskog novinarstva’, ali važnije od toga – a što se posle nekako uvek zaboravljalo – jeste da je potkraj osamdesetih, u vreme organizovanog ludila mitingaškog srpskog nacionalizma, Tijanić bio među tek šačicom istaknutijih srpskih novinara koji su o tome pisali nedvosmisleno kritički doslovno od prvog dana. Utoliko je čudnije što se kasnije ‘zbližio’ s nekim njegovim protagonistima. Da, zaradio je još nešto: bio je valjda prvi novinar koji je utržio neki malo ozbiljniji novac pišući za novine – a dakako još znatno ozbiljniji kasnije, osnivajući i vodeći nekolike privatne i javne televizije.” (Slobodna Evropa, 29. 11. 2013. godine)
Za zagrebački „Start“ je 1988. uradio intervju sa Mirom Marković, suprugom predsednika Predsedništva CK SK Srbije Slobodana Miloševića, što je bio početak, kako se često isticalo, njihove kasnije bliske saradnje.
„Primila me posle prvog telefonskog poziva, dala veliki intervju čoveku na lošem glasu, odbila autorizaciju teksta rekavši da ima poverenja u moj profesionalizam. Ona me je napravila svojim prijateljem…” (Glas javnosti, 14. 10. 2000. godine)
Na pitanje da li je od toga što je Mira Marković volela da pije kafu s njim imao više štete ili koristi, kazao je:
“Ovo vam je novo i originalno pitanje. Svaka dva meseca, sve do 1996. žena okrene telefon i pije kafu sa mnom. Pritom, ja sam novinar koji piše hiljadu tekstova protiv njenog muža i ona mi služi kao dragocen izvor podataka. I da li sam ja dobijao više u tome ili ona? Ja sam dobijao više, jer sam mogao na licu mesta da proverim status svakog čoveka u Srbiji i da vidim prvi šta će se desiti. Ne kroz to šta ona meni priča, nego kako reaguje kad pomenem određene ljude, stranke ili fenomene. Tako sam imao neuporedivo više koristi za svoju profesiju i neuporedivo više štete za mene. Zato što danas svaki skot kad želi da mi bilo šta prebaci kaže: ‘Pio si kafu sa Mirom Marković’.“ (Playboy, 1. 2. 2004. godine)
Godine 1991. vratio se u beogradsku štampu i počeo da uređuje “Sportski žurnal”. U tom periodu su on, Mirjana Bobić Mojsilović i Dragan Babić u sarajevskom teatru “Obala” vodili emisiju produkcijske kuće FAMA “Umijeće življenja”, u kojoj su pred kamerama “vođeni otvoreni – najčešće polemički – razgovori o najvrućim temama zemlje koje uskoro neće više biti.”
“Takvi razgovori, u kojima se mogu čuti razmišljanja u najširem rasponu – od disidenata Milovana Đilasa, Ivana Zvonimira Čička, Srđe Popovića ili Vaneta Ivanovića preko tadašnjih ili budućih političkih prvaka Stipe Mesića i Stipe Šuvara iz Hrvatske, Alije Izetbegovića, Bogića Bogićevića, Nijaza Durakovića i Stjepana Kljuića iz Bosne i Hercegovine, Vasila Tupurkovskog i Ljubčeta Georgievskog iz Makedonije – više nisu mogli da se vode ni u Zagrebu ni u Beogradu: Sarajevo je bilo oaza slobodnog dijaloga, medijskih sloboda i stvaralačke energije u muzici, filmu, slikarstvu … prepoznatljiva i uvažena u evropskim razmjerama.” (Slobodna Evropa, 1. 11.2013. godine)
Zvanično je emisiju trebalo da preuzima područje cele Jugoslavije, ali po rečima urednika serije Straje Krsmanovića, već tada su uprave televizijskih stanica mogle da isključe ili uključe program koji žele. U praksi, to je značilo da emisiju nisu emitovali veliki televizijski centri, poput RT Beograd i RT Zagreb. U Srbiji je emisija reemitovana na Studiju B, u kasnom večernjem terminu.
“Zanimljivo je da se niko od autora ne seća tačno koliko je epizoda emisije emitovano. Sećanja se kreću od šest epizoda (Suada Kapić) do dvanaest (Mirjana Bobić-Mojsilović), ali je konačan broj ipak sedam epizoda. Tijanić smatra da je ova emisija bila neka vrsta preteče ili obrasca za nešto što kasnije nije nikada ponovljeno. ‘Nije bilo moguće ponoviti tu predratnu atmosferu, ogromnu upitanost, i jezik kojim smo mi govorili. Svi glavni republički mediji bili su za raspad Jugoslavije. JUTEL je bio za očuvanje postojeće Jugoslavije. Uspeh naše emisije je počivao na platformi – sa Jugoslavijom ili bez Jugoslavije, svejedno nam je, ali ne sme da bude rata. Bili smo kao Radio Luksemburg na razglasu u kasarni.“ (Vreme, 29. 12. 2009. godine)
Početkom devedestih Tijanić je bio važan igrač u kreativnim timovima koji su osmišljavali političke kampanje. Najpoznatija je “Pošteno – Đinđić” za republičke parlamentarne izbore 1993. godine.
“Kampanja ‘Kad je teško – Čović’, sa kojim je Nebojša Čović, tada predsednik Demokratske alternative, 2004. ušao u predsedničku trku i dan-danas se pamti. Kreator je opet bio Tijanić, ovog puta u tandemu sa Ivanom Stankovićem, sada vlasnikom marketinške agencije ‘Komunis’. Bivši direktor RTS-a radio je i za Vojislava Koštunicu, a upućeni tvrde da je upravo on zaslužan za slogan ‘Zrelo je’, smišljen gotovo u isto vreme kada i Đinđićev ‘Pošteno’.
‘Tijanić je bio stručnjak da istovremeno radi za nekoliko partija ili kandidata, sa manje ili više njihovim prećutnim znanjem. Bio je briljantan i svi su voleli da ga imaju na svojoj strani. Negde je bio konsultant, negde pisac govora, negde kopirajter, negde savetnik, a negde sve to zajedno – zapisao je u svojoj knjizi Stanković.” (Blic, 21. 1. 2016. godine)
Od septembra 1993. godinu dana bio je glavni urednik, a jedno vreme i direktor RTV “Politika”.
“Sa te funkcije je ubrzo smenjen i otpušten sa posla kada je u sukobu između dve struje u ‘Politici’ pobedio tadašnji predsednik kompanije ‘Politika’ Živorad Minović.” (RTV, 28. 10. 2013. godine)
Potom ga je, krajem 1994, Bogoljub Karić pozvao da formira BK televiziju.
„Naš ugovor imao je dve tačke: ja da napravim najbolju televiziju, a on mene da učini bogatim“. (Glas javnosti, 14. 10. 2000. godine)
Na BK televiziji bio je direktor i glavni i odgovorni urednik dok u maju 1996. nije postao ministar u Vladi Mirka Marjanovića. O tome zašto je prihvatio taj poziv, govorio je:
“Nisam prihvatio, bio sam mobilisan. Tačnije, to je bio gest moje zahvalnosti Bogoljubu Kariću koga je režim ucenio. Naime, kad sam bio bez posla 1994. Bogoljub me zvao i poverio mi stvaranje TV BK. Tada sam zaradio za mene nezamislive novce. Onda dođe Dejton, Sloba se, naizgled, izmirio sa svetom, pa je tražio da baš ja, posle stotine tekstova protiv rata i njega, probam da promenim imidž Srbije u svetu – ili će ceh da plati Bogoljub i BK. Trajalo je to šest meseci. Socijalisti su pokrali izbore, policija je pustila ‘vodu’ u kablove medija, zvanični mediji su ćutali o stotinama hiljada demostranata na ulicama – i ja sam dam ostavku! Kad sam odlazio, Milošević mi kaže – ‘Niste se valjda uplašili vaših prijatelja iz opozicije?’. Rekao sam – ‘Gospodine predsedniče, ja tačno znam koga bi u Srbiji trebalo da se plašim’. ‘Dobro’, uzvratio je, ‘vi onda sigurno znate šta vaša ostavka znači’! Tri puta se moj automobil gasio do stana! Noge su mi bile tako drvene da nisam dobro kontrolisao kvačilo!” (Politika, 1. 10. 2006. godine)
Međutim, “Vreme” podseća na njegovu bliskost sa tada vladajućom porodicom, naročito Mirom Marković.
“Jedan je od govornika na promociji profesorkine knjige ‘Noć i dan’ (‘Izuzetno publicističko ostvarenje’, reći će tom prilikom), prisustvuje otvaranju Radio Košave, čiji je vlasnik bila Marija Milošević, a brojne su fotografije na kojima je zabeležen prijateljski zagrljaj i poljubac između nekadašnjeg saradnika ‘Starta’ i nekadašnje političarke u usponu. U tom periodu, Tijanić je napisao i izgovorio mnogo stvari koje mu najljući neprijatelji (a mnogo ih je stekao) i danas spočitavaju. ‘Gospođu Marković smatram svojom prijateljicom i tako će zauvek ostati. Iz više razloga. Najpre, znam da je protiv rata i profitera, te da u svom stavu ima civilizacijski paket koji je sličan mom. Sledeći vrlo bitan razlog zbog kojeg ću gospođi Marković uvek biti prijatelj jeste da je ona sa mnom pila kafu i onda kada sam bio anatemisan i nisam mogao objaviti tekst u NIN-u, osim na sportskim stranicama’, izjavio je 1996. godine.” (Vreme, 15. 9. 2005. godine)
Na ministarskoj funkciji bio je do 17. decembra 1996. “Podneo je ostavku pet meseci nakon što je izabran, praktično kad su počeli protesti zbog izborne krađe 1996.” (Vreme, 31. 10. 2013. godine)
Nakon odlaska sa ministarske funkcije, a po završetku velikih studentskih i građanskih protesta, u leto 1997. osniva dnevni list “Građanin”, koji je izlazio svega nekoliko meseci.
“Od 1998. do 1999. godine pisao je u Ćuruvijinom ‘Dnevnom telegrafu’ i u nedeljniku ‘Evropljanin’. Pričalo se da je bio koautor Ćuruvijinog otvorenog pisma Slobodanu Miloševiću 1998. u kome su nabrajane mane tadašnjeg režima. Posle su mu više pamtili što je bio na promociji knjiga Mirjane Marković.” (Vreme, 31. 10. 2013. godine)
Tijanić je 1999. godine posle zatvaranja “Evropljanina” i “Dnevnog telegrafa” živeo u Banjaluci, gde je pisao kolumne za “Nezavisne novine”.
“Znate kako je bilo tada u Srbiji, nije se znalo ko je policija, a ko je mafija. Predložio sam mu da dođe da radi kod nas i on je pristao. Svi su voleli da budu s njim u društvu – kaže za „Blic“ Željko Kopanja, osnivač i direktor „Nezavisnih novina“. (Blic, 1. 11. 2013. godine)
Posle Petog oktobra vraća se u Srbiju, trebalo je da bude postavljen na čelo kompanije “Politika”, ali je DOS uskoro tu odluku promenio.
“Iako je postojala odluka na nivou koalicije da se na mesto direktora kompanije dovede Aleksandar Tijanić, takvo kadrovsko rešenje sprečio je vrh Demokratske stranke. To je rezultiralo prvom vidljivom pukotinom u odnosima Demokratske i Demokratske stranke Srbije, a sam Tijanić se priseća tih dana. ‘Mene je za generalnog direktora predložio tadašnji DOS. Međutim, druga struja u DOS-u predvođena privatnom grupom unutar Demokratske stranke oborili su odluku DOS-a i zbog toga je, ja još uvek veoma cenim njegov gest, Goran Svilanović dao ostavku na mesto koordinatora DOS-a za medije’.”
(Slobodna Evropa, 26. 7. 2005. godine)
Postaje savetnik za informisanje predsednika SRJ Vojislava Koštunice (2001–2004) i nemilosrdan kritičar nove republičke vlasti, posebno predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. Posle ubistva premijera Đinđića, često je podsećan na rečenicu -“Ako Đinđić preživi Srbija neće”.
“Zar nije Vaša rečenica: Ako Kiza preživi, Srbija neće?
Ne. Moja rečenica je: Ako Đinđić preživi, politički, Srbija neće.
Gde ste objavili tu rečenicu?
Mislim da je u NIN-u. Potpisano mojim imenom i prezimenom. A da li je neko prepisivao od ovih netalentovanih, trtastih, prepisivača, moguće.
To je objavljeno 1. februara 2003. godine u Nacionalu, u kolumni koja je potpisana imenom Dr Vesna Petrović – Jović.
To nisam ja. To je, verovatno tadašnji urednik Nacionala prepisivao, po običaju, k’o što radi stalno.” (Status, 10. 3. 2006. godine)
A na pitanje “kojoj on polovini pripada”, jer je u NIN-u napisao da „polovina Srba smatra da je Đinđić poginuo braneći državu, a drugi, da je zbog neispunjenja ugovora streljan u borbi javne i tajne Srbije“, odgovorio je:
“Ja nisam političar, ja sam novinar. Ja pišem o tome. Morali biste da me svrstate u neku stranku, u neku grupu, u neku tajkunsku grupu, u neku mafijašku grupu, da bih ja bio pripadnik jedne ili druge Srbije. Što oni uporno pokušavaju. Ja sam apsolutni individualac 30 godina.” (Status, 10. 3. 2006. godine)
Izjavio je da ga je od hapšenja u policijskoj akciji “Sablja”, organizovanoj posle ubistva Đinđića, spasao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović.
“U intervjuu najnovijem broju ‘Reportera’, Tijanić je ocenio da je Mihajlović to učinio zato što nije hteo da piše o njemu do kraja života onako kako bi pisao da ga je uhapsio.” (NDNV, 23. 7. 2004. godine)
U dnevnom listu “Nacional” izlazila je TV kritika potpisana pseudonimom, uz fotografiju, ispostaviće se, izvesne porno-zvezde, a u javnosti se ubrzo počelo da govori o tome da iza tekstova stoji – Tijanić.
“Tekstovi kurve Rubi u prvobitnom Nacionalu su najznačajniji novinski eksperiment u poslednjih nekoliko godina u Srbiji. Taj eksperiment je nastao dogovorom mene i glavnog urednika Nacionala. (…) Znajući da je previše zauzet obećao sam mu da ću priskočiti u pomoć sa dva-tri teksta mesečno, kad zatreba. Tada smo uzeli sliku neke kurvetine sa Interneta, izmislili ime, identitet te žene i počeli da pišemo. Za deset dana je celokupno srpsko novinarstvo pričalo samo o tome i lavina je krenula. Ja sam, od ukupno šezdeset i nešto tekstova, napisao desetak. Nisam se krio u tim tekstovima, jer moje metafore se prepoznaju, spisak mojih neprijatelja se prepoznaje. Onda su se javile brojne kokoške da polemišu i to samo na jedan način ne da li je tačno to što Rubi piše, nego ko je taj koji se krije iza Rubi i nema muda da kaže da je on zapravo ta kurva. Pa ko se krio? Kurva uzme da piše tekst i za deset dana svi pričaju o njoj, a vi pišete po deset-petnaest godina i niko sa vama ne polemiše.” (Playboy, 1. 2. 2004. godine)
Dao je odgovor i na pitanje zašto je ta kolumna izazvala tako žestoku reakciju, pre svega novinara.
“Prvo, pokazuje stepen osetljivosti novinara kada se nekima od njih kaže istina o njima. Ja ne mogu da vadim zube ljudima a da pritom ne naiđem na nekoga ko ima klešta i izvadi meni zub. I još mi kaže: ‘E, ne treba ti anestezija, ti si ljudima vadio zube, radiš kao zubar, e pa, sada malo ti’. Ja pristajem na tu vrstu igre. Ja vadim zube, oni vade zube meni, i u redu je. Drugi razlog je to što ti tekstovi dokazuje da je pisanje, da je rečenica instrument po kome se prepoznaju ljudi koji to umeju da rade. Kao što slušate muziku pa kažete, to je taj i taj. Ima li većeg priznanja meni nego da pokažete čoveku dve rečenice i da on kaže: ‘To je Tijanićev tekst’. Izvol’te pa mi recite još koliko ljudi iz novinarstva nosi to odlikovanje pisanog majstorstva Svetog Save prvog reda.” (Playboy, 1. 2. 2004. godine)
Na konstataciju da često u tekstovima ismeva ljudske mane i ruga se fizičkim nedostacima mnogih ljudi, odgovorio je:
“Samo pružam šansu napadnutima da mi odgovore istom merom znajući dobro kako sam ružan i glup. Svaku od dizajnerskih uvreda primam veoma mirno. Istina ne može da boli. Boli laž. Pišem o ljudima koji lećeći svoj kompleks, svoju manu, drugim ljudima nanose veliko zlo i nesreću. Navedite mi jednog dobrog čoveka koga sam secirao, izvređao njega i njegove mane i navedite mi jednog lošeg, a značajnog, da sam propustio to da uradim. Ja tako pišem o lošim ljudima. Ja nikome ne sudim, iznosim svoje mišljenje na svoj rizik i spreman sam da mi odgovor saspu u lice. Takva su pravila igre u ovoj vrsti novinarstva. Kažu: ‘Ko si, bre, ti?’ Eto ko sam ja: sedim i pišem i to što mislim stavim na papir, objavim, izađem na kiosk, hoće neko da kupi, neće da kupi, slagao se, ne slagao se, ja tako radim i spreman sam da snosim konsekvence. I snosim konsekvence koje nisu uvek lake. Stotine puta bio sam potpuno izolovan, i u životu i u profesiji. Treba da znate kako izgleda kad pet godina živiš tako da ti svaki drugi Beograđanin, koji imaju neverovatan smisao za humor, kaže: ‘Zar si još živ? Zar si još ovde? Zar te nisu ubili?’.“ (Playboy, 1. 2. 2004. godine)
Za direktora Radio-televizije Srbije postavljen je 2004. godine, nakon izbora Vojislava Koštunice za predsednika Vlade Srbije.
“Konstantni sukobi unutar RTS-a, primedbe na politiku te kuće u raznim oblastima i (možda i najvažnije) promene na političkoj sceni Srbije doprineli su da u martu 2004. Crkvenjakov bude smenjen, a da se na njegovo mesto imenuje Aleksandar Tijanić. Obrazlažući takvu odluku Vlade, tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović istakao je da je u pitanju profesionalna stvar i da je bivši direktor smenjen zbog lošeg izveštavanja RTS-a o sukobima na Kosovu 17. marta. Međutim, o Tijanićevom novom angažmanu govorkalo se mesecima pre kosovskih događaja i to protumačeno željom nove vlade da na čelo RTS-a dovede nekog sebi bliskog. Činjenica da je Tijanić tokom svoje karijere bio blizak sa svakim ko je išta značio u domaćoj politici i biznisu, kao i da u potpunosti odgovara profilu ‘kontroverzne’ persone, smetala je mnogima: protiv njegovog imenovanja bunili su predstavnici novinarskih udruženja, stručne i manje stručne javnosti, njegovi bivši politički prijatelji.” (Vreme, 1. 7. 2010. godine)
U martu 2008. trinaest nevladinih organizacija zatražilo je razrešenje Tijanića sa funkcije direktora RTS-a, jer je u udarnim vestima na javnom servisu objavio krivičnu prijavu koju je podneo protiv Vladimira Bebe Popovića. Isticali su da je krivična prijava koju je Tijanić podneo protiv nekadašnjeg šefa biroa za komunikacije Vlade Srbije Vladimira Popovića i neimenovanih funkcionera vlade, MUP-a i službe bezbednosti, poslužila samo kao podložak za „politički pamflet”.
„Objavljivanje tog nemuštog pamfleta je klasična zloupotreba pozicije na kojoj se generalni direktor Aleksandar Tijanić nalazi’, ističe se u zahtevu i dodaje da krivične prijave nikada ne smeju da predstavljaju instrument političkog pritiska. U zahtevu je naglašeno da je Tijanićevim postupkom zloupotrebljena ustanova koju plaćaju građani Srbije, a naznačene su i zakonske odredbe na osnovu kojih bi Savet RRA i Upravni odbor RTS-a trebalo da postupe.” (Politika, 18. 3. 2008. godine)
Kada je u emisiji “Insajder” bivši načelnik Javne bezbednosti i bivši pomoćnik ministra policije Miroslav Milošević izjavio da je u noći kada se predao Milorad Ulemek, osumnjičeni za ubistvo premijera Đinđića, u MUP Srbije, između ostalih, došao i Tijanić, on je to potvrdio.
„Mene su zvali iz Vlade Srbije i rekli da se dogodilo nešto krupno i da bi bilo dobro da odem sa ekipom i snimim izjavu generala Miloševića. Čitava moja ekipa može da posvedoči, ja sam došao nekih pet minuta pre nje, sačekao sam njih, a onda mi je Milošević saopštio da se Legija predao i moja ekipa je snimila njegovu izjavu. Onda je on ponovo otišao gore i, dok sam ja pakovao stvari sa ekipom, on je došao i rekao da, pošto je Legija čuo da sam ja tu sa ekipom, da bi voleo da porazgovara sa mnom i da se upozna sa mnom. Ja sam rekao da se celog života borim protiv Bebe i Čede, i da ne želim da budem kao oni, i da ne želim da ga vidim pre istražnog sudije. Potom sam otišao iz zgrade MUP-a“, kaže Tijanić.“ (B92, 21. 11. 2006. godine)
Novi direktorski mandat u RTS-u dobio je u junu 2010. godine.
“Upravni odbor RDU Radio-televizije Srbije izabrao je, posle sprovedenog konkursa, novinara Aleksandra Tijanića za generalnog direktora RTS-a. Tijaniću je to drugi mandat na čelu nacionalnog javnog medijskog servisa.” (RTS, 30. 6. 2010. godine)
“Vreme” je ocenilo da je, uz brojne zamerke koje se mogu izneti na račun Javnog servisa, “malo onih koji bi mogli da kažu kako je RTS danas u lošijem stanju nego što je bio 2004”.
“Tokom dosadašnjeg direktorskog staža, posvađao se sa svakim s kim to nije uspeo ranije; svako pitanje koje se ticalo RTS-a postajalo je skandal; na jednu reč protiv sebe ili svoje kuće, odgovarao je s bar deset. Istovremeno, međutim, čini se da je održao obećanje da će na čelu RTS-a voditi računa pre svega o ‘disciplini i higijeni’. Uz brojne zamerke koje se tiču programskog sadržaja, broja reklama, načina na koji se troši novac dobijen od pretplate… malo je onih koji bi mogli da kažu kako je RTS danas u lošijem stanju nego što je bio 2004. Zanimljivo je takođe da danas nije najjasnije ‘čiji je’ zapravo Tijanić. Za razliku od svih dosadašnjih direktora, za koje je bilo manje ili više jasno na čijoj su strani u političkom smislu, izgleda da je Tijanić jedini koji je istovremeno svačiji i ničiji: pristalice zbog toga tvrde da je prvi iskoristio moć koju mu pruža pozicija na kojoj se nalazi, dok protivnici zastupaju tezu da se prema javnom servisu odnosi kao prema ‘svojoj prćiji’.”
(Vreme, 1. 7. 2010. godine)
Tadašnji predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić tvrdio je da će čim dođe na vlast smeniti Tijanića. „Smeniću Tijanića isto veče kad dođem na vlast, jer mi ne treba sluga na funkciji direktora Javnog servisa.“ (Press, 24. 7. 2011. godine)
Međutim, nakon dolaska naprednjaka Tijanić je i dalje bio direktor RTS-a.
“Nikolić je u predizbornoj kampanji zapretio da će vas smeniti isto veče kad pobedi na izborima, ali ni posle godinu i po dana nije ostvario tu ambiciju…
Vrlina je predsednika što poštuje zakon i mandat, te što povremena varničenja između nas zadržava u granicama platonskog animoziteta. Na nedavnom prijemu, pred više ljudi, predsednik ciljano glasno kaže: ‘Slušaj, Tijaniću, lakše sam smenio Borisa Tadića nego tebe’. Ja ciljano u pola glasa, kažem: ‘Tadića nisu zaštitili birači, a mene do kraja mandata štiti zakon. Nećete valjda kao predsednik da kršite ili rastežete zakon’. Nasmešio se. Dvosmisleno.” (Nedeljnik, 22. 8. 2013. godine)
Kazao je i da je Boris Tadić predsedničke izbore izgubio – zbog vračare.
“Prošle izbore je izgubio kandidat koji nije uspeo, zbog izbornih rokova, da obiđe sve ženske birače lično. I uruči im to šta im je uručivao. Pametan, lep, proevropski, moderan tip. A glavni čovek u njegovom izbornom štabu je bila jedna žena. Nije njegova. Žena je vračara koja sebe predstavlja kao astrologa i, praktično, donosi sve važne odluke uz konsultaciju sa zvezdama.” (Nedeljnik, 22. 8. 2013. godine)
Tadić mu je na to uzvratio opaskom da napadima na njega “očigledno pokušava da pokaže aktuelnim vlastima na koji način bi mogao da im služi”.
“Umesto da objašnjava javnosti da će on i dalje biti novinar i da postavlja pitanja šta ću ja biti, možda bi trebalo da objasni zbog čega sada govori kritički o mojoj državnoj i stranačkoj politici, a junački je ćutao za vreme mog mandata. Ispod časti mi je da nastavljam ovaj medijski rat preko tabloida, ne samo zbog prirode same polemike, već i zbog nedostojnog suparnika, jer je Tijanić u skladu sa svojom ličnom i profesionalnom kulturom i stilom izabrao da mi se obraća uličnim tonom”, napisao je Boris Tadić. (FoNet, 29. 8. 2013. godine)
Na pitanje kakva su njegova očekivanja od Vučića Tijanić je, između ostalog, kazao:
“Svi partneri i saradnici Vučića politiku vide samo kao posao. Takvi će lako primiti i neuspeh ili poraz. Vučić politiku prima kao sudbinsko, životno pitanje u kojem je poraz veći od smrti. U takvom stavu je usamljen. Potpuno.” (Nedeljnik, 22. 8. 2013. godine)
Na funkciji generalnog direktora RTS-a ostao je do smrti 28. oktobra 2013. godine.
U javnosti je često citiran njegov govor koji je u oktobru 2012. održao studentima druge godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
“Finalno, manjak integriteta i manjak pismenosti daju ovakvo srpsko novinarstvo. Srpsko novinarstvo se onda entuzijastično uključuje u dresuru srpskog javnog mnjenja doprinoseći atmosferi u kojoj je sve moguće. Ljudi, usled radikalnog gubitka svesti, čak i o ličnom interesu, većinski pristaju i da Srbija, povremeno, zaključava kapije iznutra. Pristaju da svoju decu daju drugima da ih troše kao da im nisu rođaci. Pristaju da se od Srbije otima kao da je već mrtva.” (RTS, 28. 10. 2014. godine)
Udruženje novinara Srbije ustanovilo je 2015. nagradu za borbenost u novinarskom izražavanju koja nosi njegovo ime.
