Početna Izjave Istinitost Nije bilo progona kosovskih Albanaca, nije bilo humanitarne katastrofe
Nela Kuburović

Govor ministarke pravde Nele Kuburović na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija

Nije bilo progona kosovskih Albanaca, nije bilo humanitarne katastrofe

„Podsetiću, na KiM je sve krenulo od laži koje su plasirali ljudi poput Vilijama Vokera koji danas čak ni ne krije svoje velikoalbanske ambicije i projekte, a poznato je da se protivi i Specijalnom sudu koji treba da procesuira zlodela počinjena od strane tzv. "Oslobodilačke vojske Kosova" (OVK). (...) Protivpravna odluka o agresiji na SRJ usledila je prvenstveno na osnovu izveštaja Vilijama Vokera, iako na KiM 1998-1999 godine nije bilo humanitarne katastrofe niti progona kosovskih Albanaca.“

Izvor: Ministarstvo pravde, 16. maj 2017. godine

Komentar Istinomera

U poslednjih desetak dana, od kako je predsednik države napisao tekst u „Blicu“, u fokusu domaće javnosti je sintagma „unutrašnji dijalog o Kosovu“. Ideja ovog dijaloga je sledeća – da svi koji žele kažu šta imaju o tome kako treba rešiti problem Kosova, a onda će predsednik da sedne i da kaže šta on o svemu tome misli.


No, u isto vreme, pojačali su se medijski napadi koje sprovode funkcioneri vladajuće većine preko paradržavnih medija (ili, državnih paramedija) i društvenih mreža nad malobrojnim pripadnicima opozicije i javnim ličnostima koje nisu izrazile svoju oduševljenost ovakvim oblikom „dijaloga“.


Postavlja se pitanje oko čega će se zapravo voditi ta fingirana rasprava – gomila glasnih razmišljanja i razmatranja o istoj temi ne može se nazvati dijalogom – jer je unapred rečeno da priznavanje Kosova nije opcija.


Još je važnije pitanje o tome koliko je aktuelna vlast zaista namerna da se upusti u rešavanje problema Kosova i iskrena u toj nameri.


Kada je reč o iskrenosti, stvar postaje jasna kada se pročita izjava ministra Vulina od 26. jula: „Kao i uvek kada Vučić pokrene pitanja od suštinskog značaja i važnosti za Srbe i Albance, pokaže se da među Albancima nema iskrenih sagovornika. Izjave Rame i Pacolija treba da onemoguće dijalog, naškode Vučiću i spreče ga da ujedini Srbe oko KiM.“


No, postavlja se i pitanje kapaciteta i spremnosti nosilaca vlasti da na osnovu svih relevantnih podataka prihvate šta se zapravo na Kosovu dešavalo, i kako se to uopšte desilo da Kosovo više nije deo Srbije. Prevedeno: kako će – čak i da postoji iskrena namera za dijalogom – u njemu i sa kojih pozicija učestvovati ljudi koji misle da tokom 1998. i 1999. godine nije bilo nikakvog proterivanja albanskih civila sa Kosova, niti bilo kakvih zločina nad njima, već da je do bombardovanja SRJ 1999. godine došlo jer je „svet ratovao sa Srbijom zbog ideje Velike Albanije“, kako to reče ministar Vulin.

*
Nela Kuburović na sednici SB UN / Foto: FoNet/UN Foto 




S tim u vezi, indikativan je bio govor ministarke pravde Nele Kuburović na sednici Saveta bezbednosti UN u maju ove godine. Ovaj govor možemo smatrati zvaničnim državnim stavom ili stavom ove vlasti povodom tih pitanja, bez obzira što se ministarka pravde u UN obrela igrom slučaja, sredinom maja, na zasedanju Saveta bezbednosti UN. Tog 16. maja, Savet bezbednosti UN razmatrao je tromesečni izveštaj o radu Misije UN na Kosovu, a Nela Kuburović se tamo našla zato što se tadašnji predsednik vlade Aleksandar Vučić u tom trenutku nalazio u Kini na Međunarodnom forumu "Pojas i put, međunarodna saradnja".


Bilo je mnogo prirodnije da na ovakav skup u Ujedinjenim nacijama ode tadašnji i sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, međutim, Dačić je – i tada i sada – bio prvi potpredsednik vlade, a član 13a Zakona o vladi jasno kaže da prvi potpredsednik zamenjuje predsednika vlade za vreme odsutnosti ili sprečenosti.


Tako, 35-godišnja Kuburović dobila je priliku da se prvi put obrati članicama SB UN. Kako je bilo najavljeno iz Vlade, a preneo „Blic“, bio je plan da ona iznese stavove Srbije povodom pomenutog izveštaja, ali i "povodom određenih političkih dešavanja između Beograda i Prištine", odnosno povodom izjave Vilijema Vokera od 8. maja da želi da se Albanija i Kosovo ujedine.


Podsetimo, Voker je tokom 1998. i 1999. godine bio šef Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu, odnosno, pratio je obustavu vatre između snaga vojske i policije Srbije i SRJ sa jedne, i vojske OVK sa druge strane, koja je dogovorena između Ričarda Holbruka i Slobodana Miloševića u oktobru 1998. Nakon ovog dogovora, doneta je Rezolucije 1203 Ujedinjenih nacija od 24. oktobra 1998. godine.


I mada je Voker još pre više od šest godina, na prvim opštim izborima na Kosovu od proglašenja nezavisnosti, podržao partiju Albina Kurtija, koja se zalagala za ujedinjenje Kosova sa Albanijom, čelnici države Srbije su ovu poslednju izjavu sada 82-godišnjeg Vilijama Vokera iskoristili dvojako: u dnevnopolitičke svrhe, ali i kao nastavak neprekidnog i neumornog “prilagođavanja” bliže i dalje prošlosti zemlje i Balkana, u korist teze da je Srbija za malo toga kriva.

*
Jedno od ranijih zasedanja SB UN / Foto: Daniel Barry




Uprkos izjavi američkog ambasadora Kajla Skota da Voker sada nije u diplomatskoj službi SAD, i da njegov – Vokerov – stav „ne odražava zvanični stav SAD“, srpska vlada je nakon te izjave počela rafalnu medijsku paljbu sa osnovnom tezom da su „laži velikoalbanskog lobiste“ Vokera dovele do bombardovanja Savezne republike Jugoslavije tokom proleća 1999. godine.


A onda je na red došla ministarka Kuburović. Na lošem engleskom (toliko lošem da je Istinomer morao da od Ministarstva pravde traži – i dobije – napismeno transkirpt onoga što je ministarka govorila u Njujorku), Nela Kuburović je, između ostalog, pročitala i sledeće: da je na Kosovu i Metohiji „sve krenulo od laži koje su plasirali ljudi poput Vilijama Vokera“, da je „SRJ ispunila sve obaveze prema rezoluciji 1203 i sporazumu od 16. oktobra 1998. g“, te da je „protivpravna odluka o agresiji na SRJ usledila je prvenstveno na osnovu izveštaja Vilijama Vokera, iako na KiM 1998-1999 godine nije bilo humanitarne katastrofe niti progona kosovskih Albanaca.“


Suština ministarkine izjave – i izjave njenih prethodnika – jeste da se na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine ništa naročito važno nije dešavalo, i da je bombardovanje SRJ usledilo kao posledica laži – Vokera i njemu sličnih. No, činjenice kažu drugačije. Ako pogledamo Rezoluciju 1199 Ujedinjenih nacija od 23. septembra 1998, dakle, pre nego što je na Kosovo došla Verifikaciona misija OEBS, i pre sporazuma Milošević – Holbruk, videćemo da je Savet bezbednosti „duboko zabrinut zbog intenzivnih borbi na Kosovu, i naročito, prekomerne i neselektivne upotrebe sile od snage srpskih bezbednosnih snaga i Vojske Jugoslavije, što je za posledicu imalo brojne civilne žrtve i, prema proceni Generalnog sekretara UN, izmeštanje više od 230.000 lica iz njihovih domova“, te da Visoki komesar za izbeglice UN procenjuje da je oko 50.000 njih bez krova nad glavom i drugih osnovnih potrepština.


U istoj Rezoluciji se navodi stav Tužioca Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (ICTY) Luiz Arbur u Kontakt grupi 7. jula 1998, koja smatra da „situacija na Kosovu predstavlja oružani sukob, u smislu mandata Suda“.


Rezolucija 1199 dalje navodi da je Savet bezbednosti „duboko zabrinut zbog naglog pogoršanja humanitarne situacije širom Kosova, uznemiren pred nadolazećom humanitarnom katastrofom, kako je u svom izveštaju opisao Generalni sekretar“, i da „naglašava potrebu da se ona spreči“.


Dalje, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je „duboko zabrinut zbog izveštaja o povećanom kršenju ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava“, i, između ostalog, zahteva „da sve strane, grupe i pojedinci odmah obustave neprijateljstva i održe prekid vatre na Kosovu, u SRJ, što bi povećalo izglede za smislen dijalog između vlasti SRJ i lidera kosovskih Albanaca, i smanjilo rizik od humanitarne katastrofe“.


Takođe, SB UN zahteva da „vlasti SRJ i lideri kosovskih Albanaca preduzmu hitne mere da poboljšaju humanitarnu situaciju i da spreče nastojeću humanitarnu katastrofu“. Od SRJ se zahteva da odmah obustavi „sve akcije svojih snaga bezbednosti koje utiču na civilno stanovništvo i naredi povlačenje bezbednosnih jedinica koje se koriste za represiju civila“. SB od SRJ traži i da „omogući efikasno i kontinuirano međunarodno posmatranje na Kosovu od strane Monitoring misije Evropske zajednice i diplomatskih misija akreditovanih u SRJ“, uključujući pristup i potpuno slobodu kretanja ovih misija „na, sa, i unutar Kosova, neometanih od strane vlasti, uz ekspeditivno izdavanje odgovarajući putnih dokumenata za međunarodno osoblje koje obavlja monitoring.“


Dakle, pre bilo kakve Verifikacione misije OEBS, pre Vilijema Vokera, i pre Račka, na Kosovu se odvija intenzivan oružani sukob, sa stotinama hiljada izmeštenih civila, sa mnogobrojnim civilnim žrtvama, i sa izvesnom predstojećom humanitarnom katastrofom. Zapravo, još u martu 1998, SB UN donosi Rezoluciju 1160, u kojoj se „osuđuje upotreba prekomerne sile srpske policije prema civilima“, baš kao i svi akti terorizma OVK i ujedno uvodi embargo na uvoz oružja u SRJ. Stoga, ministarkina rečenica – „da na KiM 1998-1999 godine nije bilo humanitarne katastrofe niti progona kosovskih Albanaca“ – ima veze sa istinom taman toliko koliko Vulinova izjava da je „svet ratovao sa Srbijom zbog ideje Velike Albanije“.

*
Generalna skupština Ujedinjenih nacija / Foto: AP Photo/Stephen Chernin




Nakon Rezolucije 1199 UN dolazi do daljeg zaoštravanja situacije – u oktobru 1998. je NATO bombardovanje već izvesno, i Savezna vlada SRJ donosi odluku o uvođenju stanja neposredne ratne opasnosti, i to na osnovu odluke Savezne skupštine održane 5. oktobra 1998.


Međutim, u poslednjem pokušaju da se bombardovanje izbegne, sastaju se specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk i predsednik SRJ Slobodan Milošević, i 13. oktobra postižu sporazum, kojim se na Kosovo upućuje misija od 2.000 posmatrača OEBS, sa Vilijamom Vokerom na čelu. Ujedno, predviđeno je i da se deo snaga SRJ povuče sa Kosova. U drugom sporazumu, sa NATO paktom, Vesli Klark i Momčilo Perišić potpisali su Sporazum o Verifikacionoj misiji NATO-a, kojim je omogućeno izviđačko nadletanje NATO aviona nad teritorijom Kosova.


Desetak dana kasnije (24. oktobra), Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donosi Rezoluciju broj 1203, koja, između ostalog, pozdravlja postignute sporazume između SRJ i OEBS i SRJ i NATO, zahteva njihovu punu i trenutnu implementaciju i ponavlja da je SB „duboko uznemiren i zabrinut zbog nastavka veoma teške humanitarne situacije širom Kosova i predstojeće humanitarne katastrofe“, i da „još jednom naglašava potrebu da se ona spreči“.


Šta se dalje zbiva? Prema presudi haškog tribunala Milanu Milutinoviću, Nikoli Šainoviću, Dragoljubu Ojdaniću, Nebojši Pavkoviću, Vladimiru Lazareviću i Sretenu Lukiću (26. februar 2009), jasno je da ne stoji ni tvrdnja ministarke Kuburović „da je SRJ ispunila sve obaveze“ prema Rezoluciji 1203 i Sporazumu sa OEBS-om od 16. oktobra 1998.


Naime, u Presudi piše da su se snage VJ između 18. i 19. decembra vratile na područje Batlave sa koga su se povukle po Sporazumu. „Ovo pomeranje snaga je iznenadilo posmatrače Verifikacione misije“, piše u presudi, i navodi se da je objašnjenje Vojske Jugoslavije bilo da je reč o „rutinskoj vežbi“. Uprkos urgiranju posmatrača na VJ da vežba negde drugde, jer će veliko prisustvo VJ u blizini Podujeva verovatno isprovocirati reakciju OVK, Vojska Jugoslavije je ignorisala ove zahteve, što je dalje dovelo do gomilanja snaga OVK oko puta Podujevo – Priština.


Uprkos tome, piše u presudi dalje, što je vežba trebalo da se završi 22. decembra, Vojska Jugoslavije nije napustila to područje, već je dovela i pojačanje. „Ovo pregrupisavanje je dovelo do obustave prekida vatre“, piše u presudi, gde se navodi da je nakon nekoliko dana žestokih borbi, prekid vatre ponovo uspostavljen 28. decembra.




Iako je, piše dalje, OVK od 28. decembra do 20. marta 1999. neprestano zahtevala da se VJ povuče, predstavnici vlasti SRJ i Srbije su neprestano tvrdili da su snage sa područja Batlave povučene, „iako nikada nisu otišle (...) ostale su tu sve do početka NATO bombardovanja.“


Potom, piše u Presudi, 27. januara 1999. Vojska Jugoslavije je izvela još jednu „vežbu“, što je dovelo do novih borbi, pa se zaključuje da „zasnovano na svim dokazima o ovom pitanju, sudsko Veće smatra da je raspoređivanje snaga Vojske Jugoslavije na Batlava aerodromu u decembru 1998. bilo kršenje sporazuma iz oktobra. Veće nije uvereno u obrazloženje da je to bila vežba, i smatra da je to bila planirana provokacija. (...) Veće dalje nalazi da su ovo raspoređivanje snaga i vežba bili namenjeni tome da izazovu vatru OVK, čime bi došlo do izgovora za dovođenje dodatnih snaga na Kosovo. Ove snage su dovedene da bi se očuvala kontrola nad putem Priština-Podujevo-Niš, što je omogućilo dalja nezakonita razmeštanja snaga na Kosovo tokom 1999. godine.“


Dakle, da sumiramo tvrdnje ministarke Nele Kuburović: Na Kosovu „nije sve krenulo od laži koje su plasirali ljudi poput Vilijama Vokera“, već je tokom cele 1998. godine na Kosovu trajao oružani sukob između srpskih snaga i pripadnika OVK.


Dalje, nema govora da je „SRJ ispunila sve obaveze prema Rezoluciji 1203 i sporazumu od 16. oktobra 1998. godine“, s obzirom da su snage Vojske Jugoslavije ušle u decembru 1998. na područje sa kojeg su se povukli prema pomenutom sporazumu – da bi isprovocirali sukob sa OVK.


Na koncu, izlišno je i govoriti da na Kosovu i Metohiji tokom 1998. i 1999. godine „nije bilo humanitarne katastrofe niti progona kosovskih Albanaca“, s obzirom da Rezolucija Saveta bezbednost UN 1199 iz septembra 1998. godine direktno govori o izmeštanju „više od 230.000 ljudi“ na Kosovu.


Stoga, nema druge do da ministarki Neli Kuburović damo ocenu „neistina“.


(Naslovna fotografija FoNet/Nenad Đorđević)