Početna Izjave Istinitost Privreda Srbije je bila sačuvana tokom devedesetih
Aleksandar Vučić

Predsednik Vlade Srbije o ekonomskoj politici u poslednjih 30-ak godina.

Privreda Srbije je bila sačuvana tokom devedesetih

„I u to najteže vreme (devedesetih godina), uz užasan život, koji je posle toga promenjen u značajno bolji život, uspeli smo da sačuvamo osnove naše industrijske i poljoprivredne prozvodnje, srž i suštinu naše privrede, koja je suštinski rasturena i opljačkana od 2000. do 2007. godine, a zatim katastrofalnim merama Srbija dovedena do potpune ivice bankrotstva, od 2008. do 2012."

Radio-televizija Vojvodine, emisija "Sučeljavanje", 23. 3. 2017. godine

Komentar Istinomera
Gostujući zajedno sa novinarom Zoranom Panovićem u emisiji „Sučeljavanje“ 23. marta na Radio-televiziji Vojvodine, Aleksandar Vučić je po ko zna koji put ponovio da je privreda opljačkana i uništena u periodu posle - a ne pre - 2000. godine. 

U poslednjih pet godina, ova mantra o tome da su vlade nakon 5. oktobra 2000. potpuno razvalile i opljačkale privredu i kapacitete koje su im ostavili socijalisti, radikali i julovci, nezaobilazan je element javnog obraćanja maltene svih funkcionera SNS-a, njihovih koalicionih partnera i ostalih podobnih analitičara. 

Dr Jozefu Gebelsu se pripisuje izjava da “hiljadu puta ponovljena laž postaje istina”. E, a ova laž – da je privreda Srbije uništena nakon, a ne pre 2000. godine – izvesno je ponovljena i više od hiljadu puta za prethodnih pet godina, no to ovu tvrdnju ne čini ništa manje lažnom nego kada je kazana prvi put.

Najpre, pogledajmo suve brojke. Ekonomija Srbije ni na kraju osamdesetih nije bila blistava, jer je prošla celu deceniju stagnacije, nestašica i visoke inflacije. No, 1989. godina je ostala zabeležena kao reper. Bila je to poslednja godina “starog poretka”, odnosno, godina kada je pao Berlinski zid, i godina prema kojoj su se ravnale sve evropske zemlje koje su potom krenule u ekonomsku tranziciju. 

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (publikacija iz 2008. godine pod nazivom „Dva veka razvoja Srbije – statistički pregled“), ako uzmemo 1989. kao “nultu” godinu, “rast” ekonomije Srbije je u naredne četiri godine izgledao ovako: 1990. godine je ekonomija pala za oko sedam odsto u odnosu na 1989; sledeće, 1991, privreda je pala za još 11,7 odsto; potom, u godini uvođenja sankcija, ekonomija je u odnosu na prethodnu godinu dodatno pala za 28,3 odsto, da bi se tokom hiperinflacije 1993. konačno survala za još 30,8 odsto. 
*


Izvor: Republički zavod za statistiku (publikacija „Dva veka razvoja Srbije – statistički pregled“, 2008)

Ako ostanemo na 1989. kao baznoj godini, lako je sračunati da je Srbija novu 1994. godinu dočekala sa privredom koja je bila na svega 40,8 odsto od one iz 1989. 

(Ako bismo hteli da uporedimo sa današnjom situacijom, to bi izgledalo ovako: 2015. je Srbija imala BDP od oko 33,5 milijardi evra. Da je tada krenuo onoliki pad, koliki se desio u samo četiri godine nakon pada Berlinskog zida, to bi značilo da bismo u 2020. ušli sa BDP-om od oko 13,6 milijardi evra) 

Kako su se brojke dalje kretale? Od 1994. je počeo blagi oporavak, koji se ubrzavao, i 1997, kada je prodat Telekom, rast je dostigao najvišu tačku sa 7,4 odsto. Na kraju 1998, ekonomija zemlje bila je nešto iznad polovine one iz 1989. godine. 

Međutim, 1999. je usledio novi strmoglav zbog bombardovanja. Privreda se skupila za još oko 18 odsto, te je Srbija u 2000. godinu ušla sa ekonomijom koja je iznosila 41,7 odsto one iz 1989. godine. Te, 2000. godine, ekonomija Srbije je porasla za 5,7 odsto, tako da su “žuti” dobili zemlju čija je privreda bila na 44,1 odsto privrede one zemlje koju su “crveno-crni” dobili na upravljanje 1990. godine.

I po rečima profesora Ekonomskog fakulteta Ljubomira Madžara, stvari stoje sasvim suprotno od onoga što tvrdi Vučić. On podseća da duboki koreni naše ekonomske propasti sežu još u socijalističko vreme, jer je mnogo toga izgrađeno “mimo i nezavisno od tržišta, proizvoljno, politički, voluntaristički”, te da dobar broj tih organizacija koje su tada nastale nije bio održiv i nije mogao da se uklopi u tržišnu privredu.
“Ali, važnije od toga jeste da smo mi devedesetih imali sankcije, i da su sankcije faktički upropastile našu privredu, mnogo više nego što to nekima u našem društvu izgleda. Treba se setiti da smo bili odsečeni od svih važnijih tržišta. Spoljno tržište nam je bilo blokirano, nešto smo uvozili i izvozili, ali po vrlo visokim cenama. To nas je skupo stajalo, i teško teretilo našu privredu. Takođe, i republike koje su bile deo jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, postale su nezavisne države, i one su postale nepristupačne. Dakle, naša privreda je naglo ostala bez tržišta, a vlada je donela onu odluku da niko ne sme da bude otpušten. I zamislite vi u kakvoj je situaciji preduzeće kome je blokirano tržište, a ne može da se prilagodi bar tako što će smanjiti zaposlenost i nekako se uklopiti u novu situaciju”, kaže prof. Madžar.
On pominje i rad prof. Milojka Arsića sa Ekonomskog fakulteta u časopisu Kvartalni monitor, gde se konstatuje da su “mnoga radna mesta tokom devedesetih faktički uništena”, što je došlo na naplatu kasnije, kada se privreda počela prilagođavati novoj situaciji. 

“Ali, ja radije to gledam kroz finansijske pokazatelje, jer preduzeće kome se prepolovi, ili svede na trećinu njegov ukupni prihod, a ne može da prilagodi radnu snagu, i da troškove barem delimično smanji, to preduzeće je osuđeno na gubitke i na finansijsku propast. Tako da je moje gledanje otprilike dijametralno suprotno od onoga što je premijer rekao”, kaže prof. Madžar.

TRANZICIJA: Tu se sada postavlja nekoliko pitanja. Na primer, da li je takav pad bio neminovan zbog tranzicije? Kako su prošle druge zemlje kroz taj neophodni preobražaj? Šta su vlasti nakon 2000. uradile po pitanju ekonomije, i napokon, da li je moguće da je, uprkos ovolikom padu u obimu, privreda ipak sačuvala “srž i suštinu”, što reče Vučić?

Šta piše prof. Arsić? U radu pod nazivom “Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-tih godina” (objavljen u Kvartalnom monitoru br. 44, januar-mart 2016), Arsić je jasan – kada je reč o uticaju tranzicije na zemlje socijalističkog bloka, nigde pad privrede nije bio toliko dubok, niti je toliko dugo trajao, kao u Srbiji.
“Nakon više od dve i po decenije tranzicije, Srbija se nalazi u maloj grupi zemalja iz Centralne i Istočne Evrope (CIE) koje još uvek nisu dostigle nivo razvijenosti iz pred-tranzicionog perioda. BDP Srbije u 2015. godini je za 25 odsto niži nego u 1989. godini, dok su zemlje CIE u istom periodu u proseku povećale BDP za blizu 60 odsto. Kao rezultat divergentnog razvoja u navedenom periodu, zemlje CIE su u 2015. godini u proseku razvijenije od Srbije za 85 odsto, dok je u 1989. godini Srbija bila na nivou proseka ove grupe zemalja. Niži nivo razvijenosti implicira niži standard građana, dok je pad BDP direktno uticao na povećanje nezaposlenosti”, piše Arsić.
On dodaje i da pad BDP Srbije tokom 90-tih godina daleko prevazilazi tranzicionu recesiju u drugim evropskim zemljama, tokom koje je BDP “tipično opao za oko 20 odsto”: “Tranziciona recesija je najčešće trajala 3-4 godine, nakon čega su privrede zemalja CEI počele da rastu, pa je većina zemalja CIE 2000. godine imala BDP veći nego 1989. godine. 

Na drugoj strani, urušavanje privrede Srbije je trajalo od 1989. do 2000, odnosno 12 godina, nakon čega je BDP Srbije u 2000. godini bio niži za preko 50 odsto nego u 1989. godini. Pad BDP-a u Srbiji u odnosu na druge zemlje posledica je činjenice da je ona tokom 90-tih godina bila izložena skoro decenijskim sankcijama, hiperinflaciji i NATO bombardovanju, dok su druge zemlje već od sredine 90-tih godina išle putanjom brzog rasta."

SANKCIJE: Šta su još sankcije donele privredi Srbije, osim pada BDP-a? Devedesete su bile period kada je svetska privreda imala dugačak, neprekinut rast, praćen uvođenjem mnogih novih tehnologija. 

Međutim, za Srbiju to je bio period kada ništa od tih novih tehnologija nije moglo da uđe u zemlju, a pritom je sve što je postojalo doživelo ubrzano obezvređivanje, i zato što su investicije bile daleko ispod stope amortizacije, i što je svet krupnim koracima odmicao. 

Zahvaljujući tome, ono što je Miloševićeva, Šešeljeva, Nikolićeva i Vučićeva vlast ostavila DOS-u nakon 5. oktobra 2000. bile su firme i fabrike sa potpuno zastarelom opremom i viškom radnika, koje nisu mogle da proizvedu iole konkurentne proizvode. 

Jedino što je koliko-toliko bilo očuvano u većini slučajeva bile su zgrade, čija je stopa amortizacije znatno niža od stope amortizacije opreme - zgrade mnogo sporije propadaju od opreme. 

Ili, rečima prof. Arsića: “Pad potencijalnog BDP rezultat je skoro desetogodišnjih izrazito niskih investicija, usled čega je znatan deo kapitala privrede Srbije ekonomski obezvređen. Mada je kapital fizički uglavnom sačuvan, njegovom upotrebom nije bilo moguće proizvesti proizvode koje bi prihvatalo domaće ili strano tržište.
(…) 
Prethodne aproksimativne računice ukazuju na neravnotežu u strukturi kapitala koja je formirana tokom 90- tih godina – privreda je na kraju decenije raspolagala sa mnogo građevinskih objekata i ekonomski skoro u celini zastarelom opremom.”
*


Izvor: Republički zavod za statistiku (publikacija „Dva veka razvoja Srbije – statistički pregled“, 2008)

On piše i da je ukupni kapital privrede Srbije u periodu 1989-2000 opao za oko 40 odsto, jer su investicije u periodu dužem od jedne decenije bile znatno ispod nivoa amortizacije: “U periodu od 1989- 2000. investicije su u proseku iznosile samo 12,5% BDP, što je bilo daleko manje od nivoa koji je bio potreban za očuvanje realne vrednosti kapitala”, piše Arsić, dodajući da stopa investicija nužna tek da se očuva vrednost kapitala iznosi 17-18% BDP.

“Posmatrano po delatnostima, niske investicije, naročito su teško pogodile industriju - delatnost u čijem kapitalu oprema ima visoko učešće, a gde je tehnološki napredak tokom 90-tih godina bio snažan. Obezvređivanjem opreme za preko 45% tokom 90-tih godine izvršena je faktička deindustrijalizacija Srbije”, podvlači Arsić.

VIŠAK ZAPOSLENIH: No, daleko od toga da je ovo bio jedini problem koji su SPS, SRS, JUL i ostali sateliti ostavili u nasleđe novoj vlasti. Ukidanjem sankcija ni izbliza nije stvoren ambijent potreban za brz oporavak zemlje, pošto je postojao ogroman broj radnika koji su formalno bili zaposleni, ali potpuno neproduktivni.

Računica je jasna – videli smo koliko se strmoglavio BDP tokom devedesetih godina. Da bi produktivnost 2000. godine ostala barem na istom nivou kao 1989, bilo je potrebno da tokom devedesetih i broj zaposlenih prati pad BDP-a, odnosno, da se broj zaposlenih smanji za isti onaj procenat za koji se smanjio BDP, a to je preko 50 odsto. Međutim, to se nije dogodilo – između ostalog i zato što je na snazi bila uredba da je zabranjeno otpuštanje radnika u periodu sankcija. 
*

Izvor: “Kvartalni monitor" broj 34, jul-septembar 2013.

Ovde se osvrćemo na drugi rad prof. Arsića, takođe objavljen u “Kvartalnom monitoru” (broj 34, jul-septembar 2013), pod nazivom “Da li je privatizacija glavni krivac za gubitak radnih mesta u Srbiji?”. 

Odmah navodeći da je ovaj stav – da je privatizacija glavni krivac za gubitak nekoliko stotina hiljada radnih mesta – apsurdan, Arsić kaže: “Kao posledica raskoraka između kretanja BDP i zaposlenosti, produktivnost je u periodu 1992-1993 opala za čak 47%, a to znači da je uz nivo produktivnosti iz 1989. BDP u 1993. godini mogao da se ostvari sa oko 1,3 milion zaposlenih, dok je stvarna zaposlenost iznosila 2,25 miliona. Prema tome u 1993. godini broj neproduktivnih, fiktivnih radnih mesta dostigao je čak 1,1 milion”.

Šta se događalo dalje? Videli smo da je na početku 2000. godine BDP bio malčice viši nego na kraju 1993. godine, odnosno, ispod polovine obima privrede iz 1989. godine. U tom periodu je došlo do blagog opadanja broja zaposlenih, uglavnom putem penzionisanja. 

Kada se pogleda ceo period devedesetih, kada se uporedi kretanje rast produktivnosti u svetu, i kada se podvuče crta – dolazi se do činjenice da su socijalisti, radikali i julovci, koji su i danas na vlasti, pod istim, ili nešto drugačijim imenima, ostavili DOS-u ni manje ni više nego 1,2 miliona viška zaposlenih.

“Kao rezultat navedenih procesa, višak zaposlenih u 2001. godini je iznosio blizu 900 hiljada, pod uslovom da je produktivnost bila na nivou iz 1989.  godine. Pri tome je relevantno da je nivo produktivnosti u Srbiji i 1989. godini bio nizak, a da je u periodu 1989-2001. produktivnost u svetu rasla, jer je svet u tom periodu prolazio kroz jednu od najdugotrajnijih ekspanzija. 
(…) 
Ako bismo uzeli u obzir rast produktivnosti u svetu u periodu 1989-2012. godine broj neproduktivnih radnih mesta u 2000. godini iznosio bi oko 1,2 miliona, a po istoj računici i sada postoji nekoliko stotina hiljada neproduktivnih radnih mesta u Srbiji”, piše Arsić 2013.

(kraj prvog dela)


Naslovna fotografija: FoNet/Nenad Đorđević