Vlada ubedljivo najčešći predlagač zakona

Šef odborničke grupe SRS-a Vojislav Šešelj o predlagačima zakona. (Otvoreni parlament, 5.jun 2016. godine)
„Kada pogledamo, vidimo da je skoro isključivo Vlada inicijator donošenja zakona, a Skupština je protočni bojler. I hvali se predsednik Narodne skupštine – doneli smo 30 zakona, 40, 50, ove godine 100 zakona. Imali smo to na primeru predsednika Narodne skupštine iz mnogih stranaka ovde prilike da vidimo, ali to je sve bilo na uštrb demokratije“.
Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj, koji je nakon trinaest godina, ponovo seo u poslaničku klupu, ocenio je da njegove kolege narodni poslanici slabo koriste pravo da predlažu nove propise. Statistika o inicijatorima zakona od devedesetih godina na ovamo u potpunosti podržava Šešeljevu kritiku. Prema podacima Otvorenog parlamenta od 1991. godine do kraja 2014. godine (za 2015. još nisu objavljeni podaci), podneto je 3920 predloga zakona, od toga je iz Vlade poteklo 2848 ili 72 odsto propisa. Poslanici su predložili 891 zakon ili 22 odsto svih zakona, a ostali predlagači 181 zakon.        

Najviše zakona poslanici su predložili 1991. godine – 209, da bi u naredne dve godine broj predloga pao na osamdesetak godišnje. Od 1995. inicijativa poslanika vidno pada na dvadesetak predloga godišnje, da bi blagi oporavak usledio 2003. i 2004. kad predlažu skoro 40 propisa svake godine. Zatim opet gube inicijativu da bi se 2013. i 2014. vratili na 38 predloga. S obzirom da narodni poslanici zaista predlažu manje zakona nego vlada, predsedniku Srpske radikalne stranke dajemo ocenu „istina„. 

*
Ilustracija: Istinomer

Međutim, pogrešan je zaključak koji se često pojavljuje u tabloidnim medijima da poslanici ništa ne rade i da u njihovim redovima nema stručnjaka koji bi umeli da napišu zakon. Kao kontra argument treba videti kakav je put poslaničkih predloga i šta su eventualni razlozi uspavanosti narodnih predstavnika. Ako pogledamo statistiku, predlozi zakona koji dolaze iz redova poslanika vrlo teško dobijaju priliku da se o njima izjasne svi poslanici: broj usvojenih zakona koje su pisali poslanici je zaista na nivou incidenta. 

Na primer, za 15 godina u srpskoj skupštini usvojeno je 2313 zakona, od čega je Vlada bila predlagač 2217 zakona ili 95 odsto svih usvojenih zakona. U istom periodu usvojen je 71 zakon koji su predložili narodni poslanici, a 29 ostali predlagači.
Odgovor na pitanje zašto se skupština ne izjašnjava o predlozima svojih kolega treba potražiti u poslovniku Skupštine Srbije. U njemu se kaže da pravo predlaganja zakona ima svaki narodni poslanik, Vlada, skupština autonomne pokrajine ili najmanje 30.000 birača. Zaštitnik građana i Narodna banka Srbije imaju pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti.
Ovlašćeni predlagač zakona podnosi predlog zakona s obrazloženjem koje sadrži pravni osnov za donošenje propisa kao i razloge za donošenje propisa. Predlog zakona koji je upućen Narodnoj skupštini predsednik Narodne skupštine, odmah po prijemu, dostavlja narodnim poslanicima, nadležnom odboru i Vladi, ako ona nije predlagač. Vlada, prema poslovniku, ima rok od pet dana da da mišljenje o zakonu koji nije ona predložila, ali ako se ne izjasni, predlog zakona će se razmatrati i bez tog mišljenja. U tom mišljenju Vlada može da predloži Narodnoj skupštini da prihvati ili ne prihvati predlog zakona u načelu. Problem je međutim u tome što skupština ne koristi svoje pravo da na dnevni red stavi predloge propisa o kojima se vlada nije izjasnila, pa makar se poslanici izjasnili i protiv ponuđenog predloga koji su pisale njihove kolege.
Ono što je takođe primetno ako pogledamo samo prethodni saziv skupštine jeste da po pravilu na dnevni red ne dolaze predlozi opozicionih poslanika tako da javnost i nije imala priliku da čuje kako bi se poslanici izjasnili o predlozima koje su inicirale njihove kolege, a tiču se recimo „Beograda na vodi“ ili finansiranja političkih aktivnosti. Zato se  može zaključiti da, u stvari, nema svrhe da poslanik predlaže novi propis, kad skupština tj. vladajuća većina to ne želi da stavi na dnevni red.
Dugogodišnja poslanica Demokratske stranke Gordana Čomić koja je i sama iskusila ignorisanje svog predloga, ocenjuje za Istinomer da su pozadina pasivnosti srpskih parlamentaraca nedostatak integriteta poslanika koji „samo čekaju šta će da kaže Vlada ili predsednik stranke“ i dijaloga između poslaničkih grupa.

„Drugi ključni razlog je što niko ništa ne čita i što se jako malo ljudi ozbiljno bavi zakonodavnim poslom“, kritična je Čomićeva dodajući da novca i resursa za takav posao ima. U isto vreme, i kad poslanik uradi novi propis, nailazi na podsmevanje tipa „ma ajde kakav zakon si ti napisao“ što je dokaz nezrelosti i krhkosti institucije“, kaže ona.

Na pitanje šta onda da očekuju građani koji pokrenu inicijativu sa 30.000 potpisa kad takav tretman imaju oni koji sede u skupštini, predstavnica DS priznaje da postoje proceduralni problemi da inicijativa dođe na dnevni red, ali da ipak ima dobrih primera da su nakon dijaloga vlasti, opozicije, građana i nevladinog sektora, podršku dobili Marijin ili Tijanin zakon.

*
Narodna poslanica Gordana Čomić / Foto: FoNet

Na opasku da je logično da se do skupštine probiju inicijative koje se bave bezbednošću i zdravljem dece jer su na to svi osetljivi bez razlike da li su u opoziciji ili vlasti, Čomićeva kaže da pre dva, tri saziva niko nije mario što među roditeljima u Srbiji postoji konsenzus oko nekih pitanja. To znači, objašnjava on,  da je slušanje građana, a ne stranačkih centrala, i jačanje integriteta poslanika proces koji dugo traje.

Komentarišući česte navode iz medija da poslanici ništa ne rade, već samo glasaju o vladinim predlozima, Čomićeva ocenjuje da su poslanici jedina brana vladavine prava, te su sva vređanja i blaćenja na njihov račun samo šteta za građane ove zemlje.