Srpski inat

Kao što se kaže da nekog glumca, pevača ili voditelja voli kamera, tako Sinišu Malog voli novac, i Ministarstvo finansija se prirodno spustilo na njega kao što se milost Tvorca spušta na živote pravednika.


Predsednik Republike kao da mi tera inat! Što god sam u prošlom tekstu napisao da se ne bi smelo raditi – sve je predsednik nanovo uradio! Ne znam šta je gore, ako usled neprebrojivih obaveza ne stiže da čita ovo oko čega se ovoliko trudim, ili ako su mu njegovi iz kabineta podvukli delove “Retrovizora”, skrenuli mu pažnju da se jedan građanin ne slaže, blago rečeno, sa načinom na koji rasipa novac, pa se u predsedniku probudio nadaleko čuveni, i neuporedivi sa bilo čijim inatom, srpski inat?!




Sportski novinari opevali su naš inat kao najveću vrlinu, a u njihovoj su žalosnoj kosmogoniji i uz njihove vrednote stasala pokolenja i pokolenja navijača, od kojih je najbolji postao predsednik Republike!

Nisam li, ako ne baš naučno, ipak zdravorazumski razborito dokazao da se novac stanovništva ne sme nemilice trošiti na takozvani vrhunski sport, nisam li se dovoljno odupirao da stanovništvu druge države naš vladar samovoljno daje milione naših evra? I?! Nije se tinta u mome protestnom pismu čestito ni osušila, evo novog raskalašja: daćemo orlovima deset miliona evra ako budu prvaci sveta! Načuo sam, jer, iskreno, ne mogu baš pomno da pratim žitije predsednikovo u njegovoj prekomernosti, da je opet neki moj novac završio u Bosni i Hercegovini, ali je predsednik izgleda rešio da malo šara sa tim našim bakšišom, džeparcom, sa našom zapravo večnom stipendijom za prekodrinske Srbe: dosad je poklanjao samo dodikovcima, sad je deo moje još nerođene penzije otišao ne samo u voljeno Trebinje (odakle je Dučić! ah, pesnik-diplomata, čije je mošti prepobožni Koštunica iz Amerike, a o mom trošku blagopreselio u Bosanski vilajet, jer svaki veliki Srbin, osim Tesle, treba da počiva u mestu rođenja!), nego je i u Mostar otišao naš novac, doduše za potrebe tamošnjih Srba… 

Da. Možda predsednik tu i tamo baci pogled na nemile malobrojnike koji ne ljube njegov način vladavine, pogleda načas u odaju iz koje dopiru plač i škrgut zuba, unutra je dakako i moja neznatnost, ni najmanje oduševljena objavom da će pripadnici vojske, policije, obaveštajci i kontraobaveštajci biti privilegovani budu li kupovali stanove, a te stanove zida lično država novcem lično uzetim od lično sviju građana, dakle naročito od većine koja iapk nije u državnoj službi. 

Tome se ogorčeno i javno ja protivim, kad, neki dan docnije, ispostavlja se da će jeftinije stanove dobiti još neki staleži, protiv kojih naravno da nemam ništa, mislim da su pominjani učitelji, možda lekari, ili poneki rudar, nije ni važno, ali je za mene to isto tako produbljivanje neravnopravnosti. Država pravi svoju privatnu rang-listu omiljenih joj staleža, u toj proizvoljnoj hijerarhiji jedan stalež mora ostati poslednji, najniži, državi najmanje potreban i državi posve nemio: možda će 2083. biti izgrađeno trideset  ili dvadeset jeftinijih stanova za sve nezavisne novinare u Srbiji, ili za njihove pravne naslednike?

Kad gradonačelnik kupi preskupu jelku, i bude za to opravdano ukoren i ismejan, njegov ga mentor uzme u odbranu, ispostavi se da su drugi četinari na takozvanom tenderu bili kudikamo skuplji, i ni blizu ovoliko dopadljivi i privlačni za strane turiste, da, ako je samo devetsto stranaca došlo u Beograd zbog jelke (desetine hiljada stranih turista privukla je naša polugodišnja novogodišnja rasveta), i neka su njih devetsto potrošili svako samo po stotinu evra, jelka se isplatila i preplatila - tobožnji raspikuća doneo je državi sedam hiljada evra, za koje mu niko osim njegovog zapovednika i zaštitnika nije rekao hvala. 

Ali, Malome je rečeno i više nego hvala. Slobodnom voljom slobodne predsednice Vlade, dobrom voljom skupštinske većine i naročito slobodnom voljom predsednika Republike (koji je samoinicijativni i hrabri predlog Brnabić Ane blagoslovio ex ante!), upravo je doktor Mali postao ministar finansija! Premijerka je toliko žarko i samostalno želela da joj dosadašnji mer bude desna ruka: kao što se kaže da nekog glumca, pevača ili voditelja voli kamera, tako Sinišu Malog voli novac, i Ministarstvo finansija se prirodno spustilo na njega kao što se milost Tvorca spušta na živote pravednika. 

*
Ana Brnabić i Siniša Mali / Foto: Fonet, Zoran Mrđa

U slavu raba Božijeg Siniše održala je umalo ne rekoh Sveta Ana govor koji će zauzeti vidno mesto u povesti novije slovenske retorike. Premijerka - koja maternji jezik obnavlja uspešnije i brže nego prestolonaslednik, mada mi još uvek ponekad zvuči kao kad ambasador neke nama daleke zemlje odlično savlada srpskohrvatski – beše sročila hvalospev koji ja naravno ne mogu da prepričam: doktorelo je vrhunski stručnjak, moralno jak i takoreći prekaljen, ima digitalizovani atest da je otporan na afere! Ako ga dakle i u ovoj fazi dijalektičkog razvoja bude strefio niz afera, Siniša Prvoprozvani će im svima ponaosob i u celosti odoleti! 

Novoustoličeni ministar finansija izjavio je da će voditi računa o svakom dinaru, učinio mi se kao blagajnik odeljenjske zajednice koji neće iz zajedničke kase pozajmiti novac najboljim drugovima da kupe sladoled; upravo ovom prostodušnom zakletvom da će biti tvrdica i cepidlaka mene drži u uverenju da je njegov novi sektor za njega terra incognita… Ali možda me čeka iznenađenje! I ne samo mene, ne toliko mene: šta ako od predsednikovog carskog razmetanja milionima evra za fudbalere ne ispadne ništa?! Nije mu ovo više Vujović, pored koga živog je rasipao novac na Republiku Srpsku, na osvajače medalja, na jarbole za zastavu i ne znam na šta sve još! Šta ako Mali lupi šakom o sto: “Gospodine predsedniče, ne mogu dozvoliti da se novac poreskih obveznika troši za sve u svemu besmislenu titulu na takmičenju koje služi samo da se kapitalisti svih zemalja još više obogate! Ako verujete u ispravnost vašeg olako i verujem nepromišljeno datog obećanja, nađite šeike koji dele vašu ljubav prema srpskom fudbalu, neka daju poneki milion, neka se iskašlje koji milion funti vaš učitelj Bler, pa vaš savetnik, onaj najureni iz MMF, neka vam napokon pomogne gospođa Merkel, ako želi da vas sledeći put vidi srećnog, naspavanog i voljnog da pijete rakiju od bavarskih dunja, u ime mog ministarstva i u moje lično ime kažem vam: no way!!! Po cenu da ovog trena izgubim ovo mesto sa kojeg sam hteo da nekoliko godina služim Srbiji, a ne na primer Bugarskoj, gde bih zacelo dobio državljanstvo, i gde bi moja stručnost vrlo brzo izbila na videlo!” 

*
Predsednik Vučić sa fudbalerima Srbije / Foto: Fonet, Aleksandar Barda


Predsednik Republike je "orlovima" poželeo da u Rusiji pobede koga god budu mogli, ali da Švajcarsku svakako poraze, pa zar je veća radost i čast nadvisiti sinove Alpa, nego na primer Brazilce, sa kojima smo takođe u grupi, kako da nije, u Brazilu ne igra nijedan igrač čiji su roditelji iz lažne države, ili iz Albanije, a u švajcarskom timu bezmalo polovinu čine igrači čiji su preci poreklom iz buduće Velike Albanije! 

Ruku na srce, olimpijada i svetska prvenstva zar ne služe da se ispolje, potvrde i štaviše izmere razlike među rasama i među narodima, da se zna ko kosi, a ko vodu nosi, u nacističkoj Nemačkoj je predstavnik pogrešne rase u čak četiri discipline nadmašio arijevce, e, naš predsednik ne bi voleo da na svetoj ruskoj travi naši orlovi zataje baš u čerupanju sa albanskim orlovima koji se kite tuđom zastavom.

Povezani članci