Početna Članci Aktuelno Analize Preduzetnik ili političar

Preduzetnik ili političar

Javnost se uzburkala zbog Vučićevog autorskog teksta u tabloidu ALO. Mnogo je već toga rečeno, tako da će se ovaj tekst usmeriti samo na nekoliko aspekata cele ove priče: Da li je Vučić u pravu kada u poslovnoj viziji Ingvara Kamprada, osnivača Ikee vidi uzor, put za Srbiju? Da li je predsednikova ljutnja na sopstveni narod i njegove pogrešne navike opravdana? Da li predsednik vidi i sebe i sopstvenu politiku kao deo neuspešne jednačine koja čini reformski put Srbije? Da li je moguće da zaista misli da su on i Ingvar u pravu i na jednoj strani, a da su svi ostali kako je to Vučić nedavno formulisao na Pinku: „neprijatelji, mrzitelji i neznalice“? U suštini pitanje je sledeće: Mogu li Ingvar Kamprad i Aleksandar Vučić da se nađu u jednoj rečenici?


„Testament trgovca nameštajem“ kako se zove dokument na koji se Vučić poziva govoreći o sudbini Srbije je jedna smirena, na iskustvu i dubokim uverenjima zasnovana poslovna strategija firme koja je postala jedan od možda 50 ikoničkih džinova našeg doba. Srbija je sa svoje strane, sasvim na začelju većine svetskih lista u vezi sa uslovima poslovanja, mereno većinom kriterijumima koje moderna statistika ume da ponudi. Ok, Ikea je krenula od nule – mi iz dubokog minusa. Teže nam je. Imamo li mi zaista pandan viziju Ikeinoj? Ikea je plod preduzetničke vizije, prepoznate šanse, a ne grča centralizovane države koja bi da nikad ne prestane da postavlja barijere razvoju preduzetništva. Da li smo ikad obrise takve vizije čuli od Vučića? Da li on za nas mora da sanja naše snove o uspehu?


U svom testamentu Kamprad jednostavno i jasno kaže: cilj Ikee je da ponudimo većini, raznovrstan i kvalitetan proizvod po pristupačnim cenama. Iz toga stava logično proističe svaki sledeći dobro promišljen korak u razvoju brenda, poslovne filozofije, samih proizvoda. Koja je to jedna jedina Vučićeva rečenica na kojoj namerava da razvija brend Srbija? Nećemo da preturamo po starijim delovima biografije, jer ne želimo da budemo maliciozni. A i javnosti su već dovoljno poznate sve činjenice. Vratićemo se unazad samo na period preuzimanja vlasti i videćemo da takve rečenice – jednostavno nema. Ili ako je i bilo – promenjena je i obesmišljena nekoliko puta. Bez ikakve sumnje ono sa čime je Vučić preuzeo vlast bilo je obećanje PRAVDE. Tranzicione države nikada nisu pravedne, čak – da budemo precizni – užasno su nepravedne, barem na početku (od koga mi nikako da odmaknemo) prema većini stanovništva, jer se radi o preraspodeli, koja je u korist manjine, o stvaranju novih bogatstava i uspostavljanju novih obrazaca u društvu. Na tu je muku u narodu nagazio Vučić predstavivši se kao ogorčeni borac protiv korupcije. Samo dve godine kasnije – ta tema je potpuno nestala iz njegovog političkog vokabulara. Zamenjena je finasijskom konsolidacijom i reformama. Da budemo verodostojni – obećanjem boljeg života. Zamislite Kamprada koji posle samo dve godine menja poslovnu filozofiju firme i kreće da se bavi nečim sasvim drugim? Da li bi IKEA bila IKEA da je tako postupio? Zamislite dalje Kamprada da kreće, na pozicije top menadžmenta, da dovlači ljude sa sumnjivim diplomama, pa zatim da smanjuje plate svojim radnicima i Ikeinim penzionerima jer je firma u teškoćama? Da na nekom fabričkom radiju ili zidnim novinama, sajtu bude jedini govornik i da se njegovi govori non stop vrte dok zaposleni pokušavaju nešto da urade? Zamislite da pojedine delove kompanije ustupa pod netransparentnim uslovima kapitalu sumnjivog porekla? Zamislite ga da je doneo poslovnu odluku da se reklamira isključivo u treš medijima, tabloidima i na televizijama koje favorizuju nasilje, celodnevne rijaliti programe i javni seks na brzaka? Da je počeo da proganja sindikalce jer ne trpi drugačije mišljenje? Pa šta bi bila IKEA danas? Da li bi postojala?


Suštinska je razlika između Vučića i Kamprada. Suštinska. Koliko je Kamprad stabilan i solidan u postavljanju i razvijanju svoje vizije, toliko je ovaj drugi, političar koji menja stavove u skladu sa situacijom. U stvari hajde da budemo skroz otvoreni Vučić nije vizionar, on je tehničar - čovek koji razume vlast i zna kako se ona osvaja, gradi i zadržava. Dakle, on nije preduzetnik, on je službenik na poziciji moći. On raspolaže resursima koje nije zaradio. I kao što se Ingvar celog života bavio prodajom jeftinog ali funkcionalnog i dobro dizajniranog nameštaja za široke narodne mase, tako se Aleksandar celog života bavi vlašću (po mogućstvu apsolutnom). Njihovi ciljevi i životne filozofije su potpuno suprotstavljenji – Kamprad je zaista to o čemu Vučić priča – solidni protestant, dok je Vučić tipičan makijavelista, čija je religija vlast. Njegova suštinska vizija, ona koja staje u jednu rečenicu je – vlasti nikad dosta i to je cilj kome on konsekventno teži. I tu praktično dolazimo do suštine – svako u svom domenu ima ozbiljne rezultate. Kamprad je na svojoj poslovnoj filozofiji napravio svetski brend, baš kao što se Vučić uzdigao na imperatorske visine sledeći svoj politički kredo. Razlika je u tome što je jedan radio na razvoju kompanije, brenda, a drugi na preuzimanju i osiguranju sopstvene vlasti. I sada kada je ima, nezadovoljan njenim performansama  – kriv mu je narod što Srbija ne liči više na nečiju tuđu viziju. Nema prava Vučić da se ljuti na građane Srbije što nisu više protestanti nego što jesu, jer greši ako misli da bi on tako vladao boljom državom nego ovom koja mu je dopala. Naprotiv, ovakvi građani, takvi kakvi su, maksimalno mu pomažu da bude to što jeste, da ostvari svoju političku viziju.


Da su više protestanti, što znači da više veruju u težak rad, slobodu i individualnost, u neprovredivost privatne svojine i lični integritet (što se sve u Kamparovom testamentu tako jasno čita) – ne bi Vučić opstao na vlasti jedan dan, a kamoli imao podršku od 55% birača.


I zato, dok god Vučić bude taj koji će podučavati Srbiju evropskim vrednostima – stajaćemo u mestu. Jer niti ih do kraja razume, a još ih manje spovodi. Činjenica da puno radi ne čini ga protestantom, baš kao što ni taj vučiji kapitalizam koji pokušava da implementira u Srbiji, nije zasnovan na Veberu. A da ne govorimo o tome koliko je suštinski neprilagođen našem starom i zamorenom društvu.


Tako da činjenica da ćemo modernim auto putem moći u IKEU na ćuftice, pa i dalje do makedonske granice, ili desno do Bugarske, jeste za pohvalu, ali nije dovoljna. Tek je to mali deo onoga što u Srbiji mora da se uradi. Pravi put je na nekoj sasvim drugoj strani, o čemu zapravo govori tekst Ingvara Kamprada.


Naslovna fotografija: Fonet/IKEA
Povezani članci