Početna Članci Aktuelno Intervju Pletenje kablova je posao za najnerazvijenije afričke zemlje

Pletenje kablova je posao za najnerazvijenije afričke zemlje

"Mi uopšte nemamo koncept koje strane investitore želimo da privučemo. Mi privlačimo ko god hoće da dođe, a to nije baš dobra industrijska politika. A uz to primenjujemo mere štednje tako da smo se našli u začaranom krugu", ocenio je u intervjuu za Istinomer Božidar Cerović, profesor Ekonomskog fakulteta, u penziji. Komentarišući optužbe vladajućih stranaka da je privatizacija nakon 2001. bila pljačkaška, Cerović koji se dugo bavi privatizacijom i tranzicijom, odgovara kontra pitanjem: "Šta znamo o aktuelnim privatizacijama, Beogradu na vodi?"


Istinomer: U avgustu je tri godine od izmena  zakona o privatizaciji, a skoro 30 godina svojinske transformacije. Sa ovom pameću, kako gledate na taj trodecenijski put?


To je vrlo važno pitanje jer se u poslednje vreme periodi mešaju. U suštini, naš najveći problem su devedesete. Mi smo počeli sa projektom privatizacije koji se zasnivao na internoj privatizaciji koja je bila dobrai deja i kompatibilna sa dotadašnjim sistemom samoupravljanja. Ljudi su to brzo prihvatili i razumeli. Osim toga, to akcionarstvo zaposlenih ima značajnu prednost u odnosno na druge vrste prodaje jer su ljudi sami odgovorni da li će prodavati akcije, po kojoj ceni, i to na neki način isključuje korupciju koja može biti prisutna kod centralizovanih prodaja. Nedavno sam objavio knjigu Tranzicija: zamisli i ostvarenja u kojoj ima i starih tekstova, da ne bude da mi je ovo naknadna pamet. Pozdravio sam (Ante) Markovićev zakon iz 1990. i to je dobro krenulo čak i u Srbiji, uprkos silnoj propagandi protiv toga.

Međutim, to je brzo presečeno jer je tadašnja politika u Srbiji imala druge ideje. Onda je došla hiperinflacija što je, doista neregularno ubrzalo privatizaciju, ali je revalorizacija to osporila. Godine 1997. donet je iznenada zakon koji je predviđao besplatnu privatizaciju. To nije uspelo (možda nije ni trebalo da uspe) pre svega zbog kursa. Trebalo je da se dobije 400 evra po godini staža a de facto bi se dobilo oko 200 evra. 

*
 
Tek 2001. je napravljen novi zakon koji se zasnivao na prodaji. Odmah te godine pojavili su se ekonomisti sa idejom da to nije baš dobro. Kod prodaje se prvo lako prodaju dobra preduzeća. Posle 1990-tih mi smo imali malo dobrih preduzeća. Da je sprovedena interna privatizacija iz 1990-tih, a da je ostatak išao na prodaju, to bi bilo povoljnije jer je u to vreme privreda u svetu bila mnogo dinamičnija i zato su neke zemlje uspešno prošle kroz tu fazu. Naročito višegradske zemlje. A zašto? Zato što smo zapravo mi  bili idealna zemlja za početak tranzicije jer smo našim samoupravljanjem i idealnom geografskom lokacijom bili već na pola puta.  Ali, mi smo se odlučili za nacionalno umesto za ekonomsko pitanje, kao da ekonomsko nije i nacionalno. Onda smo vodili ratove i zato smo danas vrlo nerazvijeni deo Evrope za razliku od Češke, Slovačke i Poljske koje su ušle u to sa jasnijom idejom šta treba da se postigne.

Kad smo mi došli na red da prodajemo preduzeća posle demokratskih promena, ušli smo u to kao razorena privreda sa ogromnim dugovima zbog čega smo imali vrlo sužen manevarski prostor da izvedemo neki svoj originalni model privatizacije jer smo previše zavisili od pomoći sa strane. Uz to,  bilo je ekonomista koji su odjednom postali liberali, prigrlili su model prodaje koji su preporučivali MMF i Svetska banka. I onda se taj model etablirao. U prvoj godini mi smo prodali nekoliko važnih  preduzeća i ostvarili važan prihod. 

Ali, mi ne znamo konačno kakav je bio odnos između kupaca jer postoje ozbiljne sumnje da je, recimo, bilo dogovora među kupcima cementara. Eto slučajno je svako dobio cementaru tamo gde je želeo. Onda je proces naglo počeo da slabi. Da bi ga ubrzali, počelo se sa praksom obaranje cene, kupovinom na rate i obveznicama stare devizne štednje. 

Naročito je problematična bila aukcijska prodaja jer vas nije zanimalo kome prodajete. Zašto? Zato što teorija kaže onaj koji daje novac daće taman onoliko koliko vidi svog interesa i onaj koji da najviše biće najbolji vlasnik. Međutim, na primerima srpske privrede ne može se pokazati da cena ide sa dobrim vlasništvom i razvojem firme. Druga strana te medalje je da li je vlasnik kupovao preduzeće ili zemlju da bi nešto gradio? Imali smo grdne probleme i dosta privatizacija je, preko 30 odsto, poništeno do 2010-11.

*
Bili smo pod pritiskom Svetske banke i MMF / Foto: Istinomer

Istinomer: Da li je to visok procenat poništenih privatizacija?
 
Nije to mnogo u poređenju sa drugim zemljama. Najgore je što ste sve to vezali za državu kao jedinog prodavca pa se po poništavanju privatizacije, njoj sva ta preduzeća vrate.  Kad imate veliki broj poništenih privatizacija, transakcioni troškovi privatizacije budu strašno veliki: saberite  preuzimanje obaveza i  troškove sređivanje tih firmi da bi se opet prodale, troškovi narastu toliko da se ponište prihodi od privatizacije.  A ne možete ponovo ni da ih prodate jer je i ono malo mašina zastarelih odneto.
 
Ponovo ponavljam,  devedesete nisu kratak period. Mi smo relevantnu industriju imali sredinom osamdesetih, a i tada smo već u krizi jer nije bilo investicija. Znači, 15 godina ne samo da ne obnavljamo, nego i uništavamo. To je sve zastarela tehnologija, a radnici koji su bili visoko kvalifikovani i dobro obučeni sada više nisu za novu tehnologiju. Ali, još smo tu negde, mogli bismo u nekim granama da se „prikopčamo“. Ali, to ne radimo jer smo pritisnuti posle 2000. godine da primenimo model totalne prodaje. Mi smo direktno pritisnuti bili od Londonskog i Pariskog kluba da pristanemo da primenimo te recepte privatizacije iz sveta da bi nam se zemlja očistila od dugova. To je i omogućilo razvoj i relativno visoke stope rasta. Za sadašnji trenutak to su nezamislive stope rasta.

Istinomer: Vaš kolega Ivan Nikolić izračunao je da je od 2002. do 2011. broj zaposlenih u privatizovanim firmama smanjen za čak 410.000 radnih mesta ili za više od 60 odsto. Godišnje je nestajalo u proseku 45.000 radnih mesta. Da li je tako visoka socijalna cena privatizacije bila neizbežna?
 
To nije rezultat privatizacije nego devedesetih godina. Formalno ste imali zaposlene ljude, nisu ponekad ni primali plate, ali su se vodili kao zaposleni. Novi vlasnici smanjuju broj zaposlenih, što je očekivana posledica privatizacije. Problem su preduzeća koja su već propala, prodata su i ne rade ni kod novog vlasnika. Uprkos tome, zahvaljujući delu privrede koji je oživeo kroz proces privatizacije, zaposlenost počinje da se povećava, nažalost pred ekonomsku krizu.
 
Moram da kažem da ni tada, a ni sada, nemamo definisanu industrijsku politiku i ne znamo šta je krajnji cilj naše transformacije. Sada se i u svetskoj nauci ipak došlo do saznanja da ne treba samo liberalizacijom tržišta podsticati privredu, već da moraju da postoje industrijske politike i da mora da se ulaže u razmenjiva dobra koja idu u izvoz. Mi smo pomalo pošli tim putem, ali po jako visokoj ceni. Počelo je to sa Fijatom, a onda se nastavilo sa raznim, ponekad vrlo čudnim preduzećima, za koja nisam siguran da uopšte treba da budu ovde. Ta preduzeća možda trenutno gase požar u nekim opštinama gde zaposle 200, 300, 1000 nezaposlenih žena, recimo. Ali, to da one sede ceo dan  i pletu kablove - to nije posao za industrijsku zemlju kakva je bila Jugoslavija ili Srbija u njoj. To je posao za najnerazvojenije afričke zemlje koje tek kreću putem industrijalizacije. 

Mi uopšte nemamo koncept koje strane investitore želimo da privučemo. Mi privlačimo ko god hoće da dođe, a to nije baš dobra industrijska politika. A uz to primenjujemo mere štednje tako da smo se našli u začaranom krugu. I jedino što nas pokreće, i stvara i te male stope rasta, je okruženje od kojeg potpuno zavisimo. Kad u Evropi raste privreda, raste i kod nas, i obrnuto.
 
*
Mi ne znamo koje investitore želimo da privučemo / Foto: Istinomer

Istinomer: Gde vidite ulogu porekla novca u privatizacije u ovakvom ishodu privatizacije?

Ne mislim da je to bilo najvažniji problem. Mislim da je važnije bilo vezivanje  prodaje za program koji će se sprovoditi. Poreklo novca je retko sasvim čisto (smeh), još kad hoćete da Vam se masovno pojave kupci. Važnije je šta nude i koja je njihova ideja. Doduše i ono što su vlasnici morali da obećaju, 30 odsto raskinutih privatizacija pokazuje da to nisu poštovali. Uopšte, mislim da smo se suviše oslonili na ideju privatnik će već  znati šta je najbolje da se uradi. On je i uradio najbolje za sebe, ugasio preduzeće, rasprodao imovinu i onda šta ga se tiče, može i da ga vrati nazad državi. Kod tendera smo imali razrađenije obaveze za kupce. Ali na aukcijama nismo to imali, i razni ljudi su se pojavljivali, pa i hohštapleraj koji bi pokrao firmu ili rasprodao imovinu.
 
Kao paradigma tih sumnjivih privatizacija ostale su 24 privatizacije koje još uvek nisu zatvorena priča. Šta mislite, kakav će biti ishod?
 
Jedan dobar deo jeste krajnje sumnjiv. Ali,  ja nisam striktan u nekim stvarima. Na primer, Ju Es Stil koji je preuzeo Železaru Smederevo. Svi su govorili to je za džabe dato. Međutim, skoro milijardu dolara je Ju es Stil uložio po kupovini, pa napustio. To je veći problem. Mislim da je Vlada pogrešila što je otkupila železaru za dolar. Trebalo je da kažu: „Evo vama 50, 60 miliona godišnje da to održimo“. Sad ćemo da vidimo šta će Kinezi da urade, mada oni imaju veliki interes da Železara radi i verovatno se neće ponoviti priča da nam u kritičnom trenutku kažu „do viđenja“. Kao što, na primer, može da nam se desi sa Fijatom. Fijat je industrija koja može da bude interesantna za Srbiju, ne zbog same Zastave, već što bi to moglo da podigne kooperante, makar i šrafiće da prave. 

Međutim,  sve ove firme koje dolaze rade sa svojim kooperantima spolja. Ili, što smo skoro primetili u jednom istraživanju, najveći deo tih stranih kompanija nema odeljenje za istraživanje i razvoj. Zato što imaju u svojim zemljama. To znači dve stvari: niti oni odavde nameravaju nešto novo da pokreću, niti ova tehnologija koja se kod nas koristi zahteva tu vrstu rada. Ta tehnologija je već korišćena, a nova će se pojaviti u matičnim zemljama.
 
Ovaj proces se dešava nezavisno od privatizacije, ali i naše politike. To je problem krize 2008. godine na koju mi nismo najbolje reagovali. A i da smo drugačije reagovali, ne bismo mnogo bolje prošli. Ali bi, verovatno, bio manji dug da smo poslušali tadašnju ministarku Dijanu Dragutinović koja se zalagala da se malo poveća PDV čime bi se smanjilo buduće zaduženje. Međutim, ministar Dinkić smatrao je da treba pojačati potrošnju. Povećanje PDV bi donekle delovalo destimulativno, ali bi to usporilo pad i smanjilo dug. 

Sada mi imamo potpuno neobičnu situaciju. MMF je naravno zainteresovan da država plati svoj dug i njima se sviđa smanjenje penzija i plata. To isto čujete i od Fiskalnog saveta iako Fiskalni savet donekle ima opravdanje „nas ne zanima rast, nego stanje fiskalne kase“. Međutim, rast je dugoročno obezbeđenje za stabilnost državne kase, tako da nije baš da nas interesuje samo trenutno stanje već mora da nas zanima dugoročno stanje i rast. Kako obezbediti rast: da li je najbolji put da jurimo subvencijama razne Jure u kojima se pletu kablovi i ništa više. Onda se kaže bombastično „Ti kablovi idu u Mercedes“. Pa šta?
 
Aktuelna politička garnitura često optužuje prethodnu predvođenu demokratama da je privatizacija posle 2000. godine bila pljačkaška.
 
Ja znam da u narodu postoji takvo opšte mišljenje i politički to razumem. Da je i na najpošteniji način urađeno, to bi se verovanje javilo jer su se neki obogatili, a neki izgubili. Priča samo stvara atmosferu, ali da bi se sprečile slične aktivnosti moraju da se razotkriju problemi u prethodnim privatizacijama, ali još ništa nije dokazano. Mi znamo da je mnogo tačaka u privatizacijama imalo problem, no nikada niko to nije izveo do kraja. Ko kaže da nema korupcije i u aktuelnoj privatizaciji? Ko danas prodaje? Ko pregovara? Šta tačno znamo mi, na primer, o Beogradu na vodi? Objavljen ugovor? Nisam siguran....
 
Šta mislite o ideji da se Vlada bavi prodajom velikih državnih preduzeća?

Ne čak ni vlada, nego izgleda samo jedan čovek i njegov tim. Na stranu što je to neefikasno, nego otvara i niz drugih pitanja. Prvo pitanje, zašto mi to radimo? Spominju se profiti aerodroma Nikola Tesla i koliko ćemo dobiti od koncesije. Malo sam seo i računao, i po tome ispada da ćemo mi proći lošije kao država ako damo Aerodrom u koncesiju. Opšte obrazloženje za te koncesije, privatizacije, profesionalni menadžment je da mi ne znamo da upravljamo. Moguće, ali ne bih se sasvim složio. Jeste, sa RTB Bor se niko ne bavi ozbiljno 30 godina. Boru treba novac a mi to nemamo, zato razumem ideju da se to da velikoj firmi. 

Ali, da se Aerodrom koji dobro radi i ostvaruje profit da u koncesiju, tu sam začuđen. Ili šta je naš interes u Air Srbiji? Naš je interes da se zove Air Serbia, to je najviše što mi imamo od te transakcije. On je de facto pod upravom stranog vlasnika, jer de jure to ne može da bude. I u druge kompanije je Etihad ušao kao manjinski vlasnik, ali sa svim pravima. Plus razne beneficije. Dakle, ime je glavni benefit za zemlju. 

Prodaja PKB - vrlo sam skeptičan. Kao država, ne bih olako prepuštao kombinat tek bilo kome. On je zanimljiv i proizvodno, ali i lokacijski pa se može ispostaviti da proizvodnja vlasniku neće biti toliko važna koliko lokacija.

Ako Vlada već hoće 10 preduzeća da dovede na zelenu granu, onda je put da se napravi 10 jakih stručnih ekipa koje će, ako treba uz pomoć i stranih stručnjaka, izračunati koliko koštaju koje varijante. A da očekujem da premijer ide da juri nekoga da kupi FAP, nije dobar pristup niti je to posao za tu funkciju. Niti je dobro za zemlju. Nađite dobre pregovarače koji će da traže kupca, a ne da se hvalimo time da dajemo više subvencija nego druge zemlje. 

*