Početna Članci Aktuelno Blog Izborne bunike
izbori

Izborne bunike

Jednom rečju – ovo su nemogući izbori. Ovo su izbori u krivom ogledalu u kojima nema nijednog čvrstog pravila i gde realnost samo groteskno podseća na neku normalnu zemlju, normalne izbore i normalne okolnosti. Ovo su izbori u kojima nam pravo curi niz šake kao pesak i osipa se na naše oči. U tome pravnom odronu, preostali ostaci institucija bivaju dotučeni, da ih niko više ne sastavi. Da li ćemo ikada biti u stanju da sastavimo ono što se na naše oči bezbrižno i bezobzirno rastavlja?


Ko god da osvoji izbore – mi smo u problemu. Izborni proces je izvukao ono najgore iz razvaljenog institucionalnog sistema, pa se izbori pretvaraju u stalni proces cenjkanja i merenja snaga u krugu između RIK-a, stranaka, stručnjaka, građana...

Tvorci ove pravne praznine - Vučić i „njegovi“ koriste priliku i non stop su u medijima. Agencija za borbu protiv korupcije će uskoro biti kadrovski još više desetkovana, ukoliko Skupština Srbije, koja je avaj i gle čuda na produženom odmoru, ne odluči da se ipak sastane i tako spreči da broj članova Odbora ove agencije spadne na dva!? Ovo znači da neće biti nikoga ko bi mogao da kvalifikovano presudi o trošenju novca u kampanji, ili o domaćem specijalitetu - funkcionerskoj kampanju (to je ono kada vam je premijer istovremeno i kandidat za predsednika pa vodi kampanju kao dvostruka ličnost ili kada se ceo državni aparat stavi u službu jedne strane, jedne partije ili jednog čoveka). Bez rada ove institucije Vučić će i dalje vladati i biti kandidat za vladavinu u isto vreme, a nama građanima ostaće tabloidi i beskrajne palanačke rasprave o tome ko, kolike i čije milione troši tokom kampanje.

Iskusni REM, poučen prošlogodišnjim iskustvom kada se nije na vreme i u potpunosti ogradio od vršenja svojih poslova u kampanji, pa je neko vreme bio u žiži javnosti, što ne vole, jer je tajnovitost srž njihovog metoda - ovoga puta je istom zadatku nestajanja na očigled javnosti pristupio temeljito, domaćinski. Unapred su se i javno, uprkos zakonskoj obavezi, isključili iz nadgledanja medijskog prostora čitaj – prepustili ga vladajućoj stranci u količinama i rasporedu koje sami odrede. A znamo da apetiti SNS-a i na tom polju nisu mali.

*
Foto: N1

RIK, pod novim vođstvom i devizom „ovoga puta smo dobronamerni“ i „možemo i kaficu da popijemo“ doprinosi celom haosu tako što pakuje svoja Uputstva na način koji ostavlja prostor za raznorazne nedoumice: od načina ispravljanja logičko-matematičkih grešaka, koje su im u prošlom sazivu umalo došle glave, do unošenja tačaka u pravilnik o glasanju koje su restriktivnije od zakona, što je pravno problematično. So na ranu neštedimice dosipaju i vladajuća stranka i njeni mnogobrojni koalicioni partneri koji su svojom brojnošću poremetili odnos snaga u RIKu – koji po zakonu mora da predstavlja balans između opozicije i pozicije - ne sme da „preteže“ ni na jednu stranu, jer se samo tako izbegava donošenje odluka preglasavanjem. A sadašnje stanje je takvo da vladajući, uz odgovarajuće „tumačenje“ zakona imaju komotnu prednost i mogu da nadglasaju opozicione kad god im zatreba, ili im se ćefne.

Ovo sve znači da na izlokanom kvazi pravnom terenu prisustvujemo fudbalskoj utakmici na male i velike goliće, u kojoj su jednom od protivnika vezane i noge, i oči i od svih finti i driblinga može da psuje i kune, a i sudija je, da se ne lažemo, član uprave domaćih. Ovakva postavka izbora i njihove institucionalne osnove predstavlja izneveravanje same suštine zakonskog poretka i ideje fer i poštenih izbora. Ali svejedno, uz nešto „peglanja“ i formalnih nadmudrivanja pravnika – svi se ponašaju kao u onoj prastaroj pesmi – Show must go on.

Nameće nam se da će biti smak poznatog sveta i svih ostalih svetova ako Vučić ne bude imao natpolovičnu većinu u prvom krugu. Ili u najmanju ruku građanski rat, armagedon ako izgubi vlast u drugom. Jasno se vidi pun smisao prošlogodišnjeg „blickriga“ naprednjaka na sve lokalne vlasti pre i nakon što su izbori već okončani. Javna preduzeća i ostale ustanove u kojima se odlukom vlasti, a na trošak svih građana mogu izgleda neograničeno zapošljavati kadrovi na privremene ugovore i povremene “poslove”, postala su predmet vlažnih snova svih preletača i pravih novo-partijaca i suštinski zamajac  kampanje i nepresušna vrela novih i novih glasova. Druga noga iste priče je strah – preteško je biti protiv mejnstrima po malim i većim mestima u Srbiji, pogotovo ako je mejnstrim postao suštinski nasilan. I treća noga izbornog podviga – tačno je radi se o monstrumu – je mito. Šećerom i uljem, možda paketom testenina i brašna, ako ste dobre sreće. Ako Vučić pobedi, a sve govori da hoće – na terenu će to biti pobeda za šaku dinara. I dosta straha. I namerno ne govorim o onom Vukovom seljaku i „glasaću za tebe kad pobediš“ sindromu. Govorim o tome kako taj sindrom u bezakonju – buja.

Oni koji pamte malo duže, setiće se lokalnih televizija kojima su se pred 5. oktobar u kolonama raznosili video materijali iz „slobodnog“ Beograda i tako se rušila medijska blokada. Danas i kada bi postojao slobodni Beograd, nema više adresa u unutrašnjosti na koje bi takav neki video mogao stići. Grubim krivotvorenjem primene jednog modernog evropskog zakona o privatizaciji lokalnih medija, u praksi smo dokazali da nema tog EU plana koji nećemo šibicarski izneveriti. Na lokalu vlada medijski muk.


Sve potencijalne rupe u apsolutnoj premoći Aleksandra Vučića na našoj političkoj, medijskoj i društvenoj sceni dobro su i planski popunjene. Zacementirane. Dok on kao neki srednjovekovni velmoža tutnji Srbijom i čas kao premijer, čas kao predsednički kandidat vuče za sobom hiljade klakera („plaćeni inicijatori podrške aplauzom i uzvicima“ u pozorištima negde u 18. veku) opozicija se bori sa lokalnim „moćnicima“ da obezbedi prostor za svoje nastupe, pa čak i na jednom Kolarcu, u sred Beograda.Toliko se tih autobusa namnožilo da bi i Vučića samog morala da zabrine potreba da vuče ovoliki živi dekor sa sobom. Ti ljudi, sem što služe da popune kadar na svim TV dnevnicima koji imaju direktna i ekskluzivna, višekratna i višeminutna uključenja sa lica mesta (presedan u našoj izbornoj TV praksi), istovremeno šalju i opasnu poruku - mi smo tu u hiljadama, da bi popunili nedostatak lokalne publike.

Nad celim izborima kao Damoklov mač visi senka odluke Ustavnog suda po kojoj se na Kosovu ima glasati kao i svuda u Srbiji, što znači da se neće angažovati OEBS, prenositi glasovi na brojanje u Vranje i Rašku, da će se na biračkim mestima po Kosovu nalaziti pravi birački odbori i vijoriti, kako dolikuje i srpska trobojka, što sasvim na kraju znači da izbora na Kosovu pod tim uslovima teško da će i biti. A sve zajedno to je još jedan kec u rukavu ako stvari ne pođu onako kako su projektovane. I o tome uglavnom svi ćute. I opozicija kao suvereni vladar digitalnog prostora i pozicija kao nesporni vlasnik svega ostalog. Gura se glava u pesak i nešto se čeka. Nešto se čeka, baš kao i sa najavljenim protestima povodom suspenzije skupštine tokom izbornog procesa – koje je, svima je jasno, nametnuto da bi se jedan važan kanal komunikacije ukinuo onima koji nisu režim. Poruka je jasna – Vučić može da trči trku kao premijer, ali opozicija ne može u parlament. Quod licet Iovi, non licet bovi...

Ova slika predizborne Srbije, koju kao da je u trenucima nadahnuća naslikao sam Hijeronimus Boš - ne bi bila kompletna bez onog zlog Vučićevog alter ega, đavolovog šegrta DJ Vučićevića koji na televiziji Pink, (baš kao i u svom ličnom glasilu) - sve u ime mira i prosperiteta Srbije - poziva na linč opozicije, umećući u svoju zapenušenost iznova i iznova neverovatan broj ponovljenih klipova batinanja ex direktora RTS-a Milanovića 5. oktobra (sećate se tog jadnog čoveka koji je osuđen zato što je žrtvovao svoje zaposlene, njih 16, tokom NATO bombardovanja?). Toliko o atmosferi i nauku za građane Srbije šta i kako se ima misliti o opoziciji. I da mržnja i strah budu gušći.

*
The garden of earthly delight, Hijeronimus Boš

Opozicionari sa svoje strane, u svojoj ionako ograničenoj kampanji, vode neke interne bitke za sopstvene rejtinge, sve zaklinjući se na vernost jedni drugima i (namerno) nevešto prikrivajući svoje međusobice.

Jednom rečju – ovo su nemogući izbori. Ovo su izbori u krivom ogledalu u kojima nema nijednog čvrstog pravila i gde realnost samo groteskno podseća na neku normalnu zemlju, normalne izbore i normalne okolnosti. Ovo su izbori u kojima nam pravo curi niz šake kao pesak i osipa se na naše oči. U tome pravnom odronu, preostali ostaci institucija bivaju dotučeni, da ih niko više ne sastavi. Da li ćemo ikada biti u stanju da sastavimo ono što se na naše oči bezbrižno i bezobzirno rastavlja? Pored toga što moramo da izdržimo sve pritiske, ucene, podmićivanja, pretnje i zavođenja, na nama je da sopstvenim glasom, već distorziranim do neprepoznatljivosti od stalnog propuštanja kroz sve te medijske, političke i prevarantske filtere i spinove, odredimo svoj put. Kao na splavu meduze plutamo sluđeni i puni međusobne mržnje ka svom neizvesnom odredištu. Svejedno, na nama je, ne na strankama, i prvacima, da počnemo da popravljamo sada i ovde, na ovim nemogućim izborima ono što se čini nepopravljivim. Učestvujmo u prepoznavanju i osudi nepravilnosti, pomozimo nezavisnim posmatračima kojih na sreću ima u ovom procesu, prijavljujmo kada smo maltretirani, kada se vara i podmićuje…

I na kraju glasajmo u što većem broju jer je to najbezbolniji način da zaustavimo ovu ružnu realnost koja je naš život. Pa ko hoće da pomogne – dobrodošao.

Jer to je neko pravilo za ljude koji dok još miču, ne bi da se predaju – probaj i probaj ponovo. 
Uostalom, što se mora, nije teško.

Aleksandar Gavrilović
Urednik Istinomera
Povezani članci