Pouka Milana Milutinovića političkim fikusima

U susret predstojećim predsedničkim izborima, Istinomer je započeo seriju tekstova o bivšim srpskim predsednicima. Ovaj serijal nastavljamo pričom o Milanu Milutinoviću.
Ako neko misli da je temeljno provlačenje kroz medijsko blato uskoro bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića prevelika kazna za ispoljene političke ambicije, trebalo bi da se seti sudbine jednog njegovog prethodnika, gotovo jednako nevidljivog na funkciji kao što je to uglavnom bio Nikolić – Milana Milutinovića.
*
Tomislav Nikolić i MIlan Milutinović (arhivska fotografija) / Foto: FoNet, Zoran Mrđa

Milutinović, je naime, uspeo da „zaglavi“ u zatvoru Haškog tribunala pod teškom (na kraju odbačenom) optužbom za zločin počinjen na Kosovu 1999. godine – iako je, tokom celog predsedničkog mandata, rastegnutog kroz ere Slobodana Miloševića ali i potonjeg DOS-a, bilo opšte poznato da se u svoj posao nikad nije mešao.

A možda je upravo iz Milutinovićevog primera Nikolić naučio da preterana servilnost prema nosiocima stvarne moći u zemlji nije garancija duge i berićetne političke karijere, pa odatle onaj nesrećni pokušaj da se osamostali u odlučivanju. Ali se ipak setio onog što je Milutinović sve vreme znao – da je od preterane servilnosti opasnije samo direktno suprotstavljanje nosiocima stvarne moći.
I nije samo Nikolić taj koji je trebalo da obrati pažnju na lekcije iz ne tako davne prošlosti. Cela Srbija – kako političari, tako i birači – mogla je svašta da nauči iz unižavanja institucija, u kome je, krajem devedesetih, Milutinović dobrovoljno asistirao Miloševiću. Pristajući na ulogu fikusa u kancelariji predsednika Srbije, Milutinović je, zapravo, učestvovao u fingiranju poštovanja ustavnog uređenja, dopuštajući jednom čoveku da donosi sve odluke, odnosno uzurpira državu. Tada se taj čovek zvao Slobodan Milošević.
Ispostavilo se, nažalost, da niko ništa nije naučio. Ni jataci uzurpatora moći, ni birači. Čak, izgleda, ni sadašnji jaki čovek – Aleksandar Vučić, koji, sudeći po ponašanju, veruje da se svi oni primeri dramatičnih završetaka autokratske vladavine ne govore ništa o njegovoj potencijalnoj budućnosti.
Jer, svi oni današnji pokušaji revizije skorije istorije i skidanja odgovornosti za tragediju Srbije, ne mogu promeniti činjenicu je da je nekad svemoćni Milošević skončao u haškom zatvoru. I da je tamo verovatno osećao gorčinu zbog, kako tvrdi Hadži Dragan Antić, nekadašnji glavni urednik Politike i odani prijatelj Miloševićeve supruge Mire Marković, toga što su ga „prevarili svi, pored ostalih i Milan Milutinović, koji je, kao tadašnji predsednik Srbije, imao pravo da potpiše odluku o Miloševićevoj aboliciji“.
A Milutinović je radio samo ono na šta ga je Milošević navikao – nastavio je, i nakon petooktobarskog prevrata, da se ne meša u svoj posao. 
Za one koji su, pod teretom brojnih istorijskih događaja, celu tu dramu  zaboravili, ili su previše mladi da bi je znali, potrebno je priču vratiti na početak. Ne baš onaj u kome se govori o Milutinovićevom školovanju (mada njegovo prijateljevanje sa Miloševićem potiče iz studentskih dana) i prvim stepenicama u političkoj karijeri (kojima pripada i činjenica da je sedamdesetih, kao ministar za obrazovanje i nauku u dva mandata, učestvovao u udaljavanju grupe od osam istaknutih profesora sa Filozofskog fakulteta). 
Bitan period za priču o načinima upotrebe predsedničke funkcije počinje krajem osamdesetih, kada je Milošević preuzeo kompletnu vlast u Srbiji, a Milutinović je postao ambasador u tadašnjem jugoslovenskom Ministarstvu inostranih poslova i načelnik Uprave za štampu, kulturu i informacije. U septembru 1989. godine imenovan je za ambasadora bivše SFRJ u Atini gde je ostao i nakon raspada Jugoslavije i formiranja SRJ, 1992. godine. Na mesto ministra inostranih poslova SRJ Jugoslavije došao je 18. avgusta 1995. godine, pa je u tom svojstvu bio član delegacije tada predsednika Srbije Miloševića u Dejtonu, gde je 21. novembra 1995. godine potpisan dogovor o uspostavljanju mira u BiH.

„Da se nisam svojevremeno zauzimao za Dejton, verovatno ne bih uopšte uplovio u te vode. Verovatno bih sada bio penzionisani ambasador i mirno živeo“, odgovorio je krajem 2001. na pitanje da li se, posle svega, kaje što je, uprkos talentu za jezike i literaturu, otišao u politiku

Dodaje još i da je njegovo „životno uverenje je da i u politici treba i mora da se radi pošteno i otvoreno. Uostalom, proces demokratizacije naše zemlje biće završen kada reč prevrat nestane iz političkog rečnika – kada nestane potreba za njim. Ja se jesam zalagao da se neke stvari rešavaju na drugačiji način“.

Bilo je, zaista, svedoka koji su o tom drugačijem pristupu svedočili, a na to ukazuje i priča karikaturiste Predraga Koraksića Koraksa, jednog od najoštrijih kritičara Miloševićevog režima. Milutinović je, naime, posle petooktobarskih promena, priznao da je skupljao njegove karikature na kojima je sam bio glavni junak i želeo je da neke otkupi. Na njima je, inače, bio predstavljen kao fikus ili ribica u akvarijumu.
U bitnim stvarima, međutim, taj drugačiji pristup politici se nije previše video od 21. decembra 1997, kada je, kao kandidat liste Socijalističke partije, Jugoslovenske levice i Nove demokratije, izabran na funkciju predsednika Srbije, pobedivši, sa 2.181.808 (59,23 posto) osvojenih glasova u drugom izbornom krugu lidera srpskih radikala Vojislava Šešelja, koji je dobio 1.383.868 (37,57 posto) glasova. Opozicione Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Građanski savez Srbije i izvestan broj manjih stranaka bojkotovale su celokupan izborni proces 1997. godine, uglavnom bez značajnijeg uspeha (odziv na predsedničkim izborima je bio 50,98 posto).
*
Milan Milutinović (arhivska fotografija) / Foto: FoNet, Aleksandar Levajković

Milutinović je, inače, vodio kampanju pod sloganom koji i danas zvuči aktuelno – „I Srbija i svet“. Objasnio je, jednom prilikom, i da ga je sam smislio, jer je smatrao da jedno bez drugog ne može, „da Srbija ne može biti izolovano ostrvo i da ukupan politički i ljudski razvoj mora biti tako konstituisan, i internacionalno i nacionalno“.

Rezultate predsedničkih izbora mnogi su, međutim, dovodili u sumnju zbog velikog broja glasova na Kosovu. Osim kao baza nepostojećih glasiva, Kosovo je (i) te godine poslužilo kao važna izborna tema – tokom predizborne kampanje, Milutinović je optuživao međunarodnu zajednicu da se „meša u unutrašnje stvari Srbije“, naročito kada je reč o Kosovu.
A onda se angažovao u pokušaju rešavanja problema bez stranog mešanja: kada je, tokom 1998. kriza na Kosovu počela da se zaoštrava, organizovao je potpisivanje „Sporazuma o političkim okvirima samouprave na Kosovu“. Potpisnici su bili predstavnici nacionalnih zajednica Roma, Egipćana, Turaka i Muslimana sa Kosova, ali ne i kosovskih Albanaca. Nakon tog neuspelog pokušaja rešavanje krize političkim sredstvima, na način koji odgovara srpskim vlastima, organizovani su, na inicijativu  Kontakt grupe  (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Rusija) pregovori u Rambujeu i Parizu, u februaru i martu 1999.
Milutinović je bio deo srpskog pregovaračkog tima, ali, kako je kasnije u Hagu svedočio član delegacije kosovskih Albanaca Veton Suroi, očito bez ovlašćenja da donosi bilo kakve odluke bez Miloševića. Prema nekim feljtonskim zapisima, samom Miloševiću nije se previše dopao Milutinovićev nastup u Rambujeu, pre svega njegovi javni nastupi i komunikacija sa novinarima. 
Za pripadnike tadašnjeg režima neobičan Milutinovićev šarm u komunikaciji nije, međutim, bio od naročite koristi – pregovori su propali, a svaka strana imala je svoju verziju razloga koji su do toga doveli. Ostala je, međutim, upamćena rečenica iz koje se videlo da je srpskoj strani bilo jasno šta će se desiti. Na pitanje novinara da li je svestan da odbijanje sporazuma SRJ vodi u rat sa NATO, Milutinović je odgovorio čuvenom replikom: „Que sera, sera“.
Usledilo je NATO bombardovanje, a potom i poslednja godina Miloševićeve vladavine, simbolično započete i završene na priči o Kosovu (bombardovanje je, prema preovlađujućim procenama, ubrzalo Miloševićev kraj). Milutinović je, kasnije, na pitanje kada je Srbija izgubila šansu da nešto ozbiljno uradi na Kosovu, između ostalog, rekao da je još 1996. imao ideju da SAD na Kosovu pod komercijalnim uslovima uspostave svoje vojne baze.

„Mislim da bi u tom kontekstu mnoge stvari išle drugačije“, rekao je Milutinović.

Na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine, za Vojislava Koštunicu, predsedničkog kandidata opozicije, glasalo je 640 hiljada ljudi više nego za Miloševića, ali on nije bio raspoložen da prizna poraz. Zemlju je zahvatio talas demonstracija, koji je kulminirao u Beogradu 5. oktobra. Milutinović je bio među onim Miloševićevim saradnicima koji su ga savetovali da prizna poraz.

„Čelnici DOS-a tražili su podršku da ne dođe do najgoreg, ja sam to i obećao, tako da je to bila dramatična epizoda koja se dobro završila“, govorio je kasnije.

Nova vlast prvo je formirana na saveznom nivou, a u Srbiji je, do izbora održanih 23. decembra 2000, teren za potpuni transfer vlasti pripremala prelazna vlada, koju su činili predstavnici DOS-a, SPS-a i SPO-a. Sporazum o formiranju prelazne vlade 16. oktobra 2000. potpisali su, kao garanti, Koštunica i Milutinović.

I kao što se u Miloševićevo vreme od njega očekivalo da kao predsednik Srbije podigne glas protiv katastrofalne politike, tako su posle petooktobarskih promena njegovi socijalisti očekivali da uspori zakonske predloge novih vlasti i spreči odlazak Miloševića u Hag.
Milutinović je, međutim, dobio nove razloge da figurira prvenstveno kao „čuvar radnog mesta predsednika Srbije“ – njegova partija je na izborima temeljno poražena i više nikakav oslonac nije imao. I još je strahovao da će biti izručen Haškom tribunalu, koji je protiv njega podneo optužnicu za zločine na Kosovu još 24. maja 1999, zajedno sa Miloševićem, Nikolom Šainovićem, Dragoljubom Ojdanićem i Vlajkom Stojiljkovićem. Činjenica da se ni jednoj od dve struje koje su se borile za vlast – struji saveznog predsednika Koštunice i premijera Srbije Zorana Đinđića, nije žurilo sa predsedničkim izborima dok traje njihovo odmeravanje snaga, Milutinoviću je omogućila da na funkciji ostane do kraja mandata.
A onda je, po njegovom isteku, januara 2003. dobrovoljno otišao u Hag – gde se, izgleda, dokazalo ono što ga je uvek pratilo – mišljenje da se nije mešao u svoj posao.

„Milan Milutinović je imao ovlašćenja kao britanska kraljica. Nije mogao da sastavlja vladu, ni da raspusti parlament…Kao što je jednom rekao prvi predsednik Austrije, jedino u šta je on mogao da zabode nos bila je – njegova maramica“, objašnjavao je haškim sudijama Ratko Marković, profesor ustavnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu.

Na privremenu slobodu Milutinović je pušten aprila 2005, a februara 2009. Tribunal ga je po svim tačkama oslobodio optužnice koja je bila podignuta po komandnoj odgovornosti, uz obrazloženje da je kao predsednik Srbije i član Vrhovnog saveta odbrane bio odgovoran za postupke svojih potčinjenih.  

Za razliku od Šešelja, koga je pobedio na onim izborima 1997, nakon povratka iz Haga u politiku se više nije vraćao.
Naslovna fotografija: FoNet, Aleksandar Levajković