Početna Članci Retrovizor2 2017. Niko nema što Srbin imade

Niko nema što Srbin imade

Pravoslavni voz je guverner Kosova g. Đurić izgleda u potaji pripremio, računajući da će njegovome šefu grunuti suze na oči kad ugleda onolike ikone, freske, mozaike, čirake, ripide etc.


Voz je rođen, moramo ga ljuljati. Spektaktularna slikovnica na šinama bacila je u zasenak premijerovo dobročinstvo „Partizanu“, o vavilonskopravoslavnom vozu nema ko nije pisao, samo još ja falim, bio sam se već odlučio da glumim Rubljova (da ćutim, ne da slikam ikone i freske, inače bih se javio na konkurs likovne sekcije Srpske napredne stranke), ali voz koji se podvijena repa vratio iz Raške, a zapucao je bio čak u Mitrovicu, tek počinje svoj život: biće povučen iz moguće ratne zone, i kružiće po prugama gde mi imamo većinu, te će mic po mic svi putnici umalo ne rekoh Jugoslovenske železnice, Železnica Srbije imati priliku da se provozaju vozom koji je testamentarno delo Đurića zaduženog za Svetu zemlju.


Pravoslavni voz je guverner Kosova g. Đurić izgleda u potaji pripremio, računajući da će njegovome šefu grunuti suze na oči kad ugleda onolike ikone, freske, mozaike, čirake, ripide etc. 

Tako je to kad preplaćeni aparatčik poželi da učini nešto srazmerno svojim primanjima; voleo bih da vidim Đurićev podsetnik, gde u rubrici „kolosalije“ piše: šinsko vozilo kakvo još nije viđeno ni kod nas, ni kod tuđina, a koje će lažnoj državi pokazati ko je džin na Balkanu, i kako se vlada svoj na svome, što Srbin na Kosovu jeste bio i uvek će biti. 

Vidim u najotrcanijem dnevniku na Balkanu naslov da je farbu i ruke platila Kancelarija za KIM zvono zvoni; kad je cilj ovako uzvišen, cena ne može biti previsoka, aferim, Đuriću: možda su pravu vladini dušmani kad pišu da je voz bio prst u oko Prištini, ali čak i ako je bilo nečeg nebogougodnog u prvobitnoj zamisli, voz je već doneo toliko dobra, da to svi mi u Srbiji moramo ne halaliti, nego blagosiljati, svako svojim rečima i u okv. sv. mogućnosti. 

Ne oslikava se voz da šljašti skroz, nego da pokaže kakvog predsednika Vlade imamo: znao je da će Đurićevo životno delo poći ka kletom jugu, ali kad su dušmani hteli da izazovu Treći svetski rat (Srbija, Amerika i Rusija protiv čemernog NATO pakta), premijer je to odmah sprečio; on moli Albance da se uzmu u pamet, a mogao bi da im pripreti, pa neću reći baš kao naš ratoborni vladar Nikolić, pokazao je da prava snaga leži u nadmoćnoj suzdržanosti. 

Istorijski voz biće još kakav mamac za turiste: „Provozajte se vozom u kome kondukter peva tropare i nosi kadionicu umesto da vam svirepo buši karte, uživajte u baštini UNESCO-a, ili danju gledajte pitominu Srbije, a u povratku, kad se smrkne, gledajte vozni ikonostas, rad ikonopisca toga i toga!“ 

Ako su onoliko nagrnuli u Beograd, samo zato što ga je gradska uprava ukrasila kao Diznilend i Las Vegas, kako neće hteti da naprave selfi sa Svetim Savom, Jovanom Krstiteljem i Belim angelom? 

Voz će za domaći živalj biti nešto kao savremena Štafeta: povezivaće Kraljevčane sa Subotičanima, Farkaždince sa Gardinovcima i Rimskim Šančevima. Na trenutak me, grešna mi duša, podsetio na brod ludaka, kad su lučki gradovi duševne bolesnike ukrcavali na brodove, u nadi da ove sudbina ili kapetan neće vratiti u matičnu luku, ali ne, ovo je obratno, imamo voz kakav niko nema, i lutaće taj luckasti voz našim prugama kao lutajući bubreg, dok ne postane međunarodni, unutra neće biti bolesnici, nego zdravi ljudi koji će pri ukrcavanju čitati „Kosovo je Srbija“ na dvadeset i ne znam koliko jezika, a unutra će se predati ko molitvi ko davanju priloga za Železnicu i Svetu materu ujedinjene u ovom jedinstvenom enterijeru. 



Ja službeno napadao biće koje je vo vremja Ilić Velje kupilo iškrabane, išaraboćkane vozove, u koje moja noga neće nikad kročiti (iako sam ljubitelj vozova), a dijete Đurica ofarba voz o mom trošku! Nadam se, unatoč mojoj škrtosti, da je Kancelarija platila dvadesetorici prevodilaca da ljudski prevedu našu svetu rečenicu; moja se drugarica, Amerikanka, udala za mog isto druga, iz Berova, u Berovu bila svadba, a rođak iz Amerike, senior citizen, hteo da održi zdravicu na jeziku mladoženje, pa sa Gugla skinuo šta mu je trebalo te sa teškim američkim akcentom zablistao: „Bog dobro dao!“ Nadam se da ni na jednom jeziku nije ispalo nešto takvo, te da će rečenica „Kosovo je Srbija“ i  kod pripadnika drugih naroda izazivati istovetne žmarce koji prolaze kroz nas dok to čitamo sa perona. 

Da. Pošto će voz krstariti Srbijom po tajnom redu vožnje, kako bi se izbegle sabotaže koje su moguće i van Kosova, pošto će tako okićen i svečan pomoći da se srpska sva srca sa njim ujedine, zašto u vozu ne bi bila izložba uvreda koje su poslenici sedme sile uputili predsedniku Vlade? 

Jeste ta jedinstvena izložba gostovala po takozvanoj unutrašnjosti, nakon neizrecivo velikog uspeha u Knez Mihajlovoj, ali bi u vozu još dobila na snazi, priključimo dakle dva vagona Đurićevom životnom delu, unutra će biti klevetluk i pasjaluk, a spolja šta g. Đurić smatra prikladnim: „Sv. Aleksandar oprašta aždaji život i pušta je da se vrati u prirodu“, ili nešto još živopisnije, uostalom, sa živopiscem je Kancelarija verujem ostala u ne treba lepšim odnosima.  

Povezani članci