Početna Članci Aktuelno Intervju Narod sa poslovicom "strpljen-spasen" nema čemu da se nada

Narod sa poslovicom "strpljen-spasen" nema čemu da se nada

Ulaskom u nekakva udruženja dovodite sebe u situaciju da na vas kao odraslog čoveka viče neka budala, naziva vas magarcem, a vi morate da stojite mirno i posle odete kući svojoj deci i učite ih šta je to biti čovek.


"Svaka država se najviše plaši humora. Trenutak kada se strašna, užasna vlast i neka jako dramatična tema pojave u, na primer, Koraksovoj ili Petričićevoj karikaturi, tog trenutka počinje oslobađanje od straha. Tog momenta možete da dišete slobodno. A trenutak kada kažete: „Ništa mi nije smešno“ znači da imate unutrašnji psihološki problem, da sebe doživljavate previše ozbiljno. Glavni problem svih frustracija ljudske psihe jeste što neke svoje elemente doživljavamo previše značajanim, a neke druge potpuno zapostavljamo. Odatle počinju kompleksi i svi mogući oblici psiholoških poremećaja“, kaže u razgovoru za Istinomer Nebojša Romčević, dramski pisac i profesor Fakulteta dramskih umetnosti, scenarista satiričnog filma „Stado“, koji upravo puni bioskope u zemlji i regionu. 

*
Nebojša Romčević / Foto: Istinomer

U jednoj sceni „Stada“ glavni junaci, koji su kao poslednju opciju za rešenje svojih problema prihvatili učlanjenje u stranku na vlasti, na proslavi te partije, zgađeni celim prizorom, povraćaju na bini. Da li je upravo stomak najvažniji graničnik u životu, zbog koga se prave truli komporomisi, ali koji i postavlja liniju i kaže - ovo ne mogu da svarim?

To je tačno. Ta scena je dokaz postojanja moralnog bića koje se odupire razumu. Razum vam govori da je mnogo jednostavnije da se učlanite u bilo kakvu vladajuću stranku, ali ima nešto što ostane u vama što izaziva gađenje prema samom sebi. Kao i prezir vaše dece, bez obzira na to što im priuštite novcem, oni znaju šta je pogrešno. Razumem kada neko posegne za tim aktivizmom u trenutku kada je nečija glava u pitanju, ugroženo zdravlje, ali s druge strane, oni koji se učlanjuju da bi imali još 100 kvadrata ili 1.000 kubika, za mene predstavljaju apsolutno moralno dno. To su ljudi bez uverenja, ali opasni po državu. Pohlepa je ta koja ih motiviše da ujutro ustanu i uveče legnu. Neoprostiv je ulazak u politiku bez jasne ideologije, slike sveta koju želite da podelite sa drugima. 

Dakle, najmoćniji su oni sa najjačim stomakom, najmanje gadljivi?

Tako ispada. Oni koji su u sebi ugušili moralno biće, oni nemaju problem da se ujutro pogledaju u ogledalo. Kada sam u retkim prilikama bio sa ljudima iz političkih partija, shvatio sam da oni funkcionišu kao nema vrsta sekte. Kada sede zajedno potpuno su uvereni da su u pravu, dele istu sliku sveta, ali ne ideološku, nego o tome ko su prijatelji, a ko neprijatelji. Nekom sa strane izgleda kao da su svi na istoj drogi. To je neki adrenalski udar: gospodariti drugima, pomerati ih po horizontali i vertikali. Njima je adrenalin u glavi, moralno pitanje ne stiže da se postavi, a misle da ostatak sveta nije u pravu. Ovo se odnosi na sve vlasti. 

Zato je skidanje sa te droge tako teško? 

To je generalno zanimljiv psihološki fenomen koji bi valjalo proučavati kada on ne bi uništavao živote ostatku društva. Ulazite u nekakva udruženja i dovodite sebe u situaciju da na vas kao odraslog čoveka viče neka budala, naziva vas magarcem, a vi morate da stojite mirno i posle odete kući svojoj deci i učite ih šta je to biti čovek. Čuvene su scene, kojih se sećamo, kada odrasli ljudi trpe da ih drugi tretira kao idiote, a da niko ne ustane i kaže: „Ne možeš tako da razgovaraš sa mnom!“ Očigledno je da su žrtvovali sopstveni obraz i integritet za nešto što smatraju da je važnije. A to sigurno nije dobrobit Srbije.  

Takođe, glavni junak „Stada“, po ulasku u partiju, konstatuje – nisam više deo stada, sad sam deo čopora. Da li je naivno očekivati da na vlast dođe neko iz stada, a da ne postane deo čopora? A posebno da ne pretenduje na to da bude čobanin?

Ako u sebi nemate nešto predatorsko ne možete postati deo čopora. Bilo je slučajeva da neko ostane deo stada,  kao takvi mi na pamet padaju Gandi ili bivši predsednik Urugvaja Muhika. Ali, dolaskom na vlast i vaša okolina se promeni, pa počnete da verujete da ste bezgrešni. Sećamo se priče o rimskom  caru koji je imao roba čiji je zadatak bio da mu stalno ponavlja – „Ti si smrtan“.  Kod nas je obrnuto, govore – „Ti si savršen“. Čak i ako u vlast uđete kao jagnje, kao nosilac plemenitih ideja, sva je prilika da će vas okolina promeniti. 

Da li biračko telo uopšte traži jagnje? 

Postoji teorija da odgovornost predajemo drugome u ruke i ostanemo moralno čisti,  a posle likvidiramo čobanina i ostanemo sa čistim rukama. Narod koji ima rečenicu „strpljen-spasen“ nema čemu da se nada, jer u tom trpljenju su koreni svih naših frustracija. „Nemoj da se ističeš, jer ekser koji proviri prvi će biti ukucan“, mislim da u tome leži prljava igra koju narod igra sam sa sobom. Od Miloša Obrenovića do danas nastojimo da delegiramo naše sudbine i ne pruzimamo odgovornost, nego to prepuštamo vladaru, a onda ga likvidiramo i tražimo drugog. To je istorijska adolescencija. 

Pre tačno deset godina, u upitniku nedeljnika „NIN“ na pitanje „Ko će da vlada Srbijom kroz deset godina?“ odgovorili ste: „Radikalno-demokratska srpsko-evropska koalicija, a predsednik vlade biće šizofreni bog Janus“.

Da li je moguće? Apsolutno je tako! Ovi na vlasti su potpuno bez ideologije, a ovaj čovek ima hiljadu lica. Au, kako sam ponosan na sebe (smeh).  

Potpisali ste apel 100 javnih ličnosti da se zaštitnik građana Saša Janković kandiduje za predsednika Srbije.

Da, mada nisam siguran da je to moj posao. Posao intelektualca je da se bori za principe, a ne za osobu. Jankovića sam podržao da bi postojao princip demokratičnosti, da bi se pojavila protivteža, a da li je to on ili neko drugi potpuno je nebitno. Neohodno je da se stvori snažna opozicija, a posao intelektualca je da bude opozicija svakome ko dođe na vlast. Sutra će Janković, ako dođe na vlast, u meni imati opoziciju, jer moja podrška je principijelna, a ne personalna. Učinio sam to kako se ne bi desilo ludilo potpune nekritičnosti, kome sada prisustvujemo, da neko pomisli da je sve moguće i da je svaka ludost koja se izrekne postaje skoro projekat. Svaku vlast treba kritikovati, a sadašnja vlast u Srbiji podložna je kritici na različitim nivoima, najviše zbog načina na koji funkcioniše. Mora da postoji kontrola, jer ovo ni za koga nije dobro. Vlast verovatno misli da im je opozicija samo smetnja, a da nema opozicije verovatno bi pola stanovništva živelo sa fantomkama preko lica.

*

Nebojša Romčević / Foto: Istinomer



Nakon tog apela bilo je različitih reakcija u javnosti.

Kada se kaže lista 100 javnih ličnosti to podrazumeva neku koheziju između njih, a ja većinu i ne poznajem. Video sam da je to naišlo na neverovatan odijum u jednom delu javnosti, što je, pre svega, za čuđenje, jer zašto bi se neko uzbuđivao što nekih 100 ljudi podržava nekog čoveka? Zbog čega bi ih neko nazivao izdajnicima i plaćenicima? Da biste izdali mora da postoji nešto što biste izdali. Ja ne znam šta kod nas postoji što bi moglo da se izda. 

Kada govorite o intelektualcima u Srbiji, pominjete da se oni doživljavaju kao „šesti prst na rukavici, prva karika u lancu društvene ishrane, najizlišnija društvena grupa u savremenoj Srbiji, neka vrsta dekoracije čije odsustvo niko ne bi ni primetio“. 

Intelektualci imaju potrebu da čuju samo intelektualce, koji već uglavnom misle kao oni. Domašaj intelektualca je iz godine u godinu manji, jer je intelektualni potencijal sve manji iz godine u godinu. Ovde uglavnom ostaju ljudi koji nemaju volje, nerava ili spososbnosti da razumeju složeniju poruku, već padaju na retoričke figure, jednostavna rešenja, na fraze i floskule. To mogu donekle da razumem, jer je možda stanovništvo psihofizički iznureno, voli da sve gleda crno-belo. A svet nije crno-beo. „Da“ i „ne“ je ono što prosečan čovek želi da čuje, „reci mi je li tako ili nije“. Intelektualac vam ni na jedno pitanje ne može odgovoriti sa da ili ne, zato što ozbiljno shvata svoj posao. Pravljenjem stanovništva na „mi i oni“, simplifikuje se slika sveta u kojoj je umornom pojedinicu lakše da se opredeli. 

Postoje mišljenja da naša politika liči na bulevarsko pozorište i da scenario koji se nudi nije ništa ozbiljniji od onog u pozorištu sa jeftinim humorom. 

Vučić je tužan što nema podršku elite, pa se to pretvara u jednu vrstu gneva i prezira. Nemoguće je da premijer očekuje podršku elite, mada ne volim taj termin.  Nije naš posao da podržavamo vlast, ona ne može biti idealna, ali to ne znači da odustajamo od borbe za idealnu vlast. Mislim da je pre u pitanju postromantizam, nego bulevarsko pozorište. Kad je drama u pitanju, sa romantizmom smo završili krajem 19. veka, ali po povratku Karađorđevića i  krizama sa Austrijom bila je potrebna nacionalna homogenizacija, pa smo imali buđenje romantizma. Onda se to desilo i devedesetih godina, i u pozorištu, i u literaturi, poručivalo se da je ceo narod bezgrešan i da su svi protiv nas. Nacionalni romantizam pokušava da pokaže da smo bolji od drugih i da je to što nam nije bolje zasluga drugih, koji su zli. Sada ponovo imamo talas nacionalnog romantizma, a ne znam odakle on crpi energiju. Mislim da se to vuče iz osećanja opšte nepravde. Evo Dačić kaže: „Ako nam uvedu vize i mi ćemo njima, neće oni moći s nama kako hoće“. Da se ne lažemo, s nama može svako kako hoće, ali ne samo s nama nego sa svim malim zemljama. Ako ste stalo „kratki“ za dve, tri milijarde dolara, ne možete pričati o sopstvenoj nezavisnosti. Zna se da su vlasnici svih malih država bankarski sistemi, a ne vlade tih država. 

Svojevremeno ste za jedan nedeljnik pisali TV kritiku. Gledate li danas televiziju, za koju se tvrdi da emitovanjem rijaliti programa doživljava svoj poslednji stadijum? Čak se i učesnici u političkom životu neretko ponašaju po principima tog programa.  

Zbog svog posla ozbiljno gledam televiziju, ali moram da priznam, informativni program ne toliko, najčešće samo pročitam kajron. U siromašnim društvima, poput našeg, rijaliti se pokazao kao način opstanka televizije. Malo investiranja, a velika gledanost. Potpuni poraz duha i televizije i gledališta. Ali, čini mi se da je ta era prošla. Već je oveštalo porediti vlast i rijaliti, a to nije fer prema rijalitiju, jer tamo  samo jedan dobija, a u vlasti svi dobijaju. Sećam se jedne situacije koja se ne bi mogla svrstati u rijaliti šou, već pre u drame postekspresionizma. To je bilo onda kada je Vučić sam sebe odveo na poligraf, pa se potom pojavio ministar unutrašnjih poslova, a iza njega gomila maskiranih policajaca. To je za mene bio vrhunac dezorijentacije. Ne znate šta je bilo luđe tog dana. Ne pamtim da se u medijskoj slici sveta dešavalo nešto ravno tome. Ne sećam se da je i jedna vlast tako koristila medije - da sama sebi puca u oba kolena. Da sama sebe izvrgne ruglu. 

A gledate li prenose iz Skupštine?

Ne, ali bi trebalo da gledamo. Skupštinski skandali su pojeli funkciju parlamenta.  Javne rasprave o vrlo bitnim stvarima su obesmišljene. Protiv sam toga da se a priori odbacuje dobar predlog, dolazio on iz vlasti ili opozicije. Skupštinu kao instituciju ne bi trebalo odbacivati a priori zato što se u njoj nalaze neodgovorne osobe. Ona propisuje zakone po kojima ćemo živeti. To je kao kada bismo bili nezainteresovani za sopstveno i zdravlje svoje porodice. Svađe i uvrede su smišljene da ne bismo obraćali pažnju na samu suštinu funcionisanja skupštine,  a to je donošenje zakona. To je kao da gledate čoveka koji vadi zeca iz šešira, a simultano vodi ljubav sa vašom ženom. A vi gledate u zeca. Čak ni ti učesnici u debatama uglavnom ne znaju o čemu pričaju, jer im je mnogo lakše da se napadaju zbog toga ko je kad krao. Pa svi su krali, kradu i krašće, zato što imaju idealno stanovništvo nezainteresovano za sopstvenu sudbinu.

Ne skrivate svoju skeptičnost prema Evropskoj uniji. Da li su koreni toga u 2006, kada ste zbog greške administracije i zamene identiteta proveli dva dana u pritvoru na pariskom aerodromu 'Šarl de Gol'? O tome ste napisali i dramu „Pasivno pušenje“. 

To je bilo dragoceno iskustvo. Ne bih da se pravim važan, ali mislim da bi svako trebalo da provede neki dan na robiji, pogotovo toj internacionalnoj, jer je to koncentrat sveta. Nalazite se u zatvorenom prostoru sa socijalnim talogom čovečanstava. Za mene je najjača metafora bila kada se ti ljudi koji stoje iza jednog staklenog zida dive „konkordu“ koji je parkiran pisti. Pritom je taj „konkord“ prestao da leti, on je samo spomenik. To je za mene metafora zapada i ostatka čovečanstva. Vi se divite nečemu što nema upotrebnu vrednost.

Ipak, rekli ste da nemamo izbora, jer „ne možemo državu spakovati u dva kofera i odvesti na Karibe.“

EU ne može samu sebe da definiše, jer će se ogromna demografska promena desiti posle talasa izbeglica. Taj novi Evropljanin će biti i Arapin, i Sloven, i Nemac i Turčin u jednoj osobi. Ko će on biti i u šta će verovati? Mislim da se istorija našla pred zagonetkom pred kojom se nije ranije nalazila. Našu istoriju od 19. veka do današnjih dana obeležila je dilema - Rusija ili Zapad. U  jednom trenutku da li Rusija ili Austrougarska, u drugom Rusija ili Engleska. Naša geografija određuje našu šizofrenost. I sam naš grb ima šizofrenog orla koji ne zna gde da pogleda, na istok ili zapad. A mi se ne možemo konačno opredeliti. Ne možemo reći da smo ušli u EU, jer to podrazumeva svršenu radnju, a to u istoriji ne postoji. Mislimo da kada uđemo da se nešto završilo, ali se ništa nije završilo niti ulazak postoji kao nešto iza čega smo kročili. To je samo transponovanje jednog broja zakona, od kojih nam neće biti bolje makar narednih 10-15 godina. Mi dolazimo tamo samo da budemo tržište. To je kao da uzmete loptu i igrate sa NBA košarkašem i kažete - nas dvojica igramo. Ne, ne igrate, vi njemu dodajete loptu, a samo smo u istom dresu.   

Ovih dana navršilo se tačno dvadeset godina od početka velikih tromesečnih protesta. O tim događajima ste napisali dramu „Kordon“, na osnovu koje je Goran Marković snimio film. 

Tu dramu sam pisao za vreme demonstracija i trebalo je da se igra tada u pozorištu, ali su se neki ljudi uplašili, Milošević je još bio na vlasti, i nije igrana. Napisao sam da kordon čeka vreme koje će mu upisati smisao.  I to se desilo posle Petog oktobra. Čim se promenila vlast „Kordon“ je došao na red. To je priča o policajcima koje vlast gurne da počine strašne zločine, upropasti im živote i onda ih odbaci. 

Čini li vam se da smo od devedesetih opisali pun krug i da je većina aktera tih godina opet na sceni?  

Mislim da je sadašnja vlast petoprocentni rastvor one Miloševićeve vlasti, ali to ne znači da je taj koncentrat dobar za bilo koga. Ipak, tenzije su manje, iako se u medijskom prostoru održavaju kao neki užas koji samo što nije. Sećam se tih situacija ispred kordona policije na demonstracijama na koje sam vodio sina, koji je tada bio mali. On je zaboravio sve iz tog perioda osim tih slika. Ne pamti koliko sam se ja mučio da nabavim jelku za Novu godinu i skupim pare da mu nešto stavim pod tu jelku. Nit se seća jelke, niti bilo čega drugog, ali se seća kordona. To su stvari koju ne možete da oprostite nijednoj vlasti na svetu. Nijedno dete ne sme da prisustvuje takvim situacijama, a naročito ne ako su one posledica odbrane jednog režima. 

*

Nebojša Romčević / Foto: Istinomer

U svom pisanju najčešće pribegavate humoru. Kažete da strah izaziva osećanje da se ono što se nama događa nikome nije desilo, a „humor upravo pokazuje da su naši problemi slični problemima miliona drugih ljudi, i samim tim zaslužuju da budu skinuti sa pijedestala tragičnog“.  

Mislim da je humor najplemenitija delatnost ljudskog bića. Nema veće satisfakcije od toga da nekoga dovedete u stanje da se zaceni od smeha. Humor je trijumf duha nad sudbinom. Čitao sam neke dokumente vezane za prelazak srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu. U trenucima kada na svakih deset koraka neko umire, oni su došli do takvog duhovnog nivoa da su pravili štosove, znajući da će ogroman broj njih umreti. Oni sopstvenu poziciju nisu doživljavali tragično, jer posle jednog užasnog nivoa tragedije nemaju kuda nego put humora. Sećam se kada je za vreme bombardovanja na Zvezdari pala neka strašna bomba, a iste noći smo imali i zemljotres. Svemu tome smo se smejali, jer je to bilo apsurdno koliko je strašno. Problem je kada u svom životu nismo napravili hijerarhiju vrednosti, već u nečem trećerazrednom pronalazimo smisao života. Šta može biti smisao života nego uživati u njemu kakav god da je? Mi postojimo igrom slučaja i taj slučaj se više nikada neće ponoviti. I zar treba dozvoliti da ta igra slučaja bude potpuno upropaštena nečim što zapravo ne čini osnovu mog života?! Nije osnova mog života da li ću kupiti novi auto, nego da li me neko voli ili ne. 

Ili povećanje BDP-a za 1,4 odsto.

Upravo tako. Problem sreće nije državni problem. Ne postoje srećni narodi, nego srećni pojedinci koji umeju da shvate život. Nas nijedna vlast neće učiniti srećnim, nego nas srećnim čine naše interakcije. Mi kao narod imamo problem da dišemo slobodnije, da opustimo ramena, da nismo stalno u gardu. Suviše sebe žalimo, a premalo se sebi sviđamo.  

Povezani članci