Početna Članci Aktuelno Intervju Vučić je jeftin diktator i očajan glumac

Vučić je jeftin diktator i očajan glumac

Čim se Vučić pojavi, ugasim ton, jer ne želim da mi upropašćuje život. Ne toliko politikom, koliko tim šmirantskim nastupom. To me najviše nervira. To pretvaranje, foliranje, otvorena hipokrizija.


"Kada sam nedavno na scenu postavljao svoju dramu „Govorna mana“, napisanu pre 19 godina, koja je alegorija na kult ličnosti i strahovladu jednog čoveka, shvatio sam da u tekstu ne moram da promenim ni zapetu. Potpuno se zatvorio krug. Ako uzmemo da je kratak period oko Petog oktobra bilo vreme nade, pa smo zatim sa lopovskom poetikom opet krenuli dole, krug smo sada zatvorili sa ovim jeftinim diktatorom. Kako drugačije da ga nazovem? Iz moje vizure možda najbolje – šmirant. Nikako ne mogu da razumem kako ljudi ne vide da je Aleksandar Vučić najobičniji očajni amater-glumac koji upotrebljava klišee kojih nema ni u amaterskom pozorištu u provinciji“, kaže u intervjuu za Istinomer filmski i pozorišni reditelj Goran Marković. On ističe da je u Srbiji na sceni „rijaliti politika“.    

*
Goran Marković / Foto: Istinomer

„Izgleda da takvu vrstu politike ljudi prihvataju isto onako kao što gledaju rijaliti. A rijaliti je običan pornić, u kome su dogovoreni odnosi ko će s kim i kako, i glumi se da je to život i istina. Ali, ljudi to gledaju. Možda u tome pronalaze izlaz, razmišljajući: “Dobro, ti foliraš, ali ja ću da ti verujem, zato što mi treba da verujem“.  

I tokom devedesetih godina govorili ste da vam tadašnji TV dnevnici liče na porno filmove.  

To je ta dramaturgija ili poetika pornografije. To je novo doba, sve je otvoreno, sve je otvorena hipokrizija. Svi znamo da su to dogovorene poze ili faze, ali ih svi prihvataju. Jedino oni koji baš neće da gledaju porniće to ne prihvataju. Ja, na primer, imam uslovni refleks da kad god se na televiziji pojavi Vučić ugasim ton na televizoru. 

A gledate mimiku?

Gledam razne stvari ili gledam pored televizora. Ali, čim se on pojavi, ugasim ton, jer ne želim da mi upropašćuje život. Ne toliko politikom, koliko tim šmirantskim nastupom. To me najviše nervira. To pretvaranje, foliranje, otvorena hipokrizija. Mislim da i on sam zna da laže i da je jeftin. Ali baš ga briga. 

Mislite li da se on ciljano obraća publici koja gleda rijaliti ili ne može da prebaci preko te rampe i obrati se i „zahtevnijoj publici“?

Verovatno i jedno i drugo. On zna svoje glumačke mogućnosti koje su nula, a onda verovatno misli, ako već ljudi to prihvata onda - što da ne. 

Ako ističete da novine ne kupujete još od 1990. godine, a da smanjujete zvuk kada se pojavi Vučić, kako se informišete?

Kad su 1990. godine bili neki događaji sa „Politikom“, smučilo mi se i rekao sam da više neću da kupujem novine. S vremena na vreme, u nekom kafiću uzmem da vidim kako izgledaju novine. Ti tabloidi su porno časopisi. Kad vidim čoveka da drži takve novine, odmah mi se zgadi, ne bih mogao ni da razgovaram s njim. Inače, informišem se preko interneta, zavisnik sam od interneta. Kada mi je pre sedam godina ponuđeno da pišem za „Politiku“, rečeno mi je mogu da pišem o čemu god hoću. To radim i danas. Mislim da to što radim nema puno veze sa „Politkom“, ali na nekom papiru to mora da izlazi, a i „Poltika“ se razlikuje od tih „porno časopisa“.

Kad su trupe SSSR-a ušle u Čehoslovačku 1968. bili ste student u Pragu i pominjete da ste tada mislili da će ta situacija trajati večno, a da se sve iz korena promenilo za dvadesetak godina.To ističete kao primer da se za vreme jednog ljudskog života stvari vrtoglavo menjaju. 

Da, ali tada tamo ni u najgorim trenucima nije bilo ovako grozno kao što je sad kod nas. 

U kom smislu?

U svakom. U smislu opšteg stanja duha. Sećamo se Beograda koji je imao vedre stanovnike, a sada pogledajte sva ta tmurna lica oko sebe. Činjenica je i da su se ljudi prozlili. Postali su ružni duhovno, a i spolja. Otkako je ideal postao da žene izgledaju kao prostituke, a muškarci kao kriminalci, odjednom su se ljudi i fizički promenili. Ikonografija ovog vremena počela je da se utiskuje i u lica i govor tela. U Češkoj tog vremena ljudi su bili potišteni, znali su da su okupirani, čekali da to prođe i kad je prošlo, sve je došlo na svoje mesto. A kod nas je opšte očajanje mnogo dublje. Ljudi žive ne u nemaštini, nego u bedi. Jedina nada je to što sve ima svoj kraj. Možda ja neću biti prisutan, ali ljudi će se jednog dana pitati kako se sve ono uopšte desilo. To prođe, kao kuga ili variola vera. Kada sam hteo da snimam „Variolu veru“ uzor mi je bila Kamijeva „Kuga“, koja je alegorija na dolazak fašizma, ali uz napomenu da ima ljudi koji svojim dignitetom odolevaju toj pošasti. Kao što dođe, bolest iz neobjašnjivih razloga i ode. Mislim da će i ova vremena otići kao kuga ili variola vera. Treba imati u vidu da imamo ove živote koje imamo i da uprkos kugi treba živeti. Najvažnije je to što ljudi opstaju uprkos svim okolnostima. Život je kao berza, gore-dole. 

*
Goran Marković primio je 2012. francuski orden oficira umetnosti i književnosti / Foto: Fonet

Neretko se može čuti da se tokom devedesetih naziralo svetlo na kraju tunela, a da ga sada nema ili je prilično daleko. 

Problem je sa mladim ljudima, oni iznose promene. Ne mogu to ja, mogu samo da pružim podršku. Ne razumem kako se ljudi ne bune. Nema civilizacijskog otpora, mislim da je to posledica toga što je mnogo mislećih ljudi otišlo odavde. Na sceni su samo ovi što se grabe, ulaze u SNS. Oni koji to neće ili ne žele, povučeni su sa strane i posmatraju sve sa filozofske distance. Mnogi matori ljudi su kukavice, što je interesantno. A oni nemaju šta da izgube.

Jeste li videli proteste zbog rušenja u Savamali?

Jesam, to su bili veliki skupovi. To je nada. Treba samo da se pronađe način da se deluje, da se ta pobuna kanališe u nekom smeru.

A kako se ponašaju elite?

Vrlo čudno i nesposobno. Svedoci smo da su neki od pobednika Petog oktobra postali žrtve svog neodgovornog, neprincipijelnog načina života, napirlitani sa vrlo sumnjivim akcijama, da ne upotrebim neku težu reč. 

Nedavno ste bili na Kosovu i ističete da je taj boravak mnogo uticao na vas. 

Nisam ranije imao ideju šta je Kosovo. Iako se ne može reći da sam religiozan ili nacionalno zagrejan, ipak je ta poseta manastirima, naročto Visokim Dečanima, dosta uticala na mene. Prvo, zato što su to lepa i skladna mesta koja imaju  vrhunsku estetiku. Kad usred te mržnje dole odjednom kročite u mesto koje ima potpuni duhovni sklad, što je zasluga religije, onda to znači. Tamo sam sreo vrlo interesantne ljude koji su pomerili moja dotadašnja shvatanja. Do tog trenutka mislio sam da bi bilo dobro da se pitanje Kosova što pre završi, predugo sve traje, pa da rešimo to da nam ne truje život. Međutim, sada ne mislim tako. To je promena kod mene. Mislim da ta baština mora da se zaštiti, očuva i ne prepusti propadanju. Jedan moj drug Čeh, koji živi u Nemačkoj decenijama, pozvao me je jednom prilikom i pitao da li mogu sa njim da odem do Inđije, jer je snimao film o Nemcima koji su proterani iz Vojvodine. Odemo u Inđiju, ali tamo nema ni traga Nemcima, ostala je samo jedna katolička crkva, koja je zatvorena, a na mestu groblja podignute su zgrade. Bojim se da to može da se dogodi sa manastirima na Kosovu, da dođu buldožeri i da ih sravne sa zemljom. Treba učiniti napor da se to ne desi. Zato sam snimio film o predstavi koju sam radio na Kosovu, pokušao da zahvatim celu situaciju, da ono što sam video ja vide i drugi. Predstava govori o promeni identiteta i onda sam snimio nekoliko ljudi koji su promenili identitete, a ima i autobiografskih elemenata. 

Pitanja o problemima u kulturi kod nas kao da su postala opšte mesto. Sve se, uglavnom, svodi na priču o tome da je kultura u zapećku i da nema novca.  

Pitanje kulture je vrlo jednostavno, kad dođe novi ministar njegov zadatak je da otme pare za kulturu. Tačka! Nažalost, sadašnji ministar kulture uradio je upravo obrnuto. Sve što je mogao prodao je državi i svom šefu. Sredstva za kulturu su  smanjena i to je glavni problem. Za kinematografiju, na primer, daju deset puta manje nego u Hrvatskoj ili 15 puta manje nego u Makedoniji, što je besmisleno. Taj ministar se izgleda inficirao od svog šefa, pa je mnoge stvari jednostavno slagao. Postavio neke satove na muzejima i ništa. Već 13 godina ne radi Narodni muzej, čitave generacije su odrasle, a da nisu bile u muzeju. Slično je i sa Muzejom savremene umetnosti. Nedavno sam bio u Njujorku i pola svog  boravka tamo proveo u muzejima. Drugačije bi ljudi odrastali kada bi imali prilike da odu u muzej. Svaki pošten čovek na mestu ministra kulture podneo bi ostavku i rekao: „Hvala, nisam uspeo, meni je važno da muzej funkcioniše“. 

A ko bi mogao da se prihvati te funkcije kad zna da ga čeka prazna kasa? 

Mogao bi neko ko bi ucenio toga ko mu nudi mandat: "Hoću, ako daš pare“. Izgleda da se vlasti prihvataju ljudi koji nemaju dignitet, da niko ko drži do sebe neće da se laća vlasti. Čini se da to rade samo oni koji nisu ni za šta drugo.

A kako vam izgleda kada se Čedomir Jovanović, koga ste podržavali, preporučuje da uđe u vlast?  

To je, nažalost, tužna priča. Član sam Političkog saveta LDP, ali ukoliko on uđe u vlast, odmah ću izaći iz Saveta. 

*
Goran Marković / Foto: Istinomer

Kada pominjete svoj boravak u Njujorku, u vašem filmu „Srbija godine nulte“ postoji scena kada se 1993. vraćate iz SAD, gde su vam ponudili posao na fakultetu, a vi odbijte i preko Budimpešte kombijem se vraćate u zemlju pod sankcijama. U tom razmišljanju da li ste pogrešili što niste prihvatili ponudu, u mračnom toaletu sa ove strane granice čujete glas radnice koja vam govori da se usluga korišćenja tog poplavljenog WC-a naplaćuje - 20 milijardi. Jeste li se pokajali što niste ostali u Americi?

Nisam. Bio sam mator te 1993. Da bi čovek ostao negde da živi mora da bude mlad. Sećam se kada sam davno pitao Milana Panića, koji je sa 22 godine otišao iz zemlje, kako tako loše govori naš jezik. Odgovorio mi je: „Pa, to je bila moja ambicija“. Dakle, njegova ideja je bila da zaboravi odakle je, a uslov da bi živeo tamo je da misliš na njihov način. Nikad  nisam razmišjao da odem iz zemlje, čak ni kada sam se devedestih godina osvrtao da li neko ide iza mene. Bilo je zaista teških trenutaka. Ili sam slabić, ili suviše sentimentalan ili sam previše vezan za ovaj grad. Osećam pripadnost, ma koliko to zvučalo jeftino. 

Pre nekoliko godina ste izjavili da ste dugo čekali da vidite kako će izgledati naš novi pasoš, a kada ste ga videli kazali ste:“Shvatio sam da za svog života neću imati normalan dokument u ruci“. Metaforično, da li to može da se primeni na nadu da ćete za svog života živeti u sređenoj državi. 

Odgovoriću isto metaforom. Pre poslednjeg puta u Ameriku vadio sam novi pasoš. Promenio se (smeh).