Početna Članci Aktuelno Intervju Ako je vladar lud, takva je i država

Ako je vladar lud, takva je i država

Ovo sada je najniža tačka parlamentarizma, potpuna vladavina konvertitstva. Ljudi se ne stide da promene stranku, ali i vrednosti, kao košulju. Konvertiti su opasni jer moraju da se dokazuju. To je slučaj sa sadašnjom vlašću.


Sistem u kome živimo nikako se ne može nazvati demokratijom. Najprostije, možemo ga označiti  nedemokratskim, a još tačnije autoritarnom nekompetentnom vlašću. Prva, definicija demokratije, koju je Herodot dao pre 2.500 godina, jeste da je to vladavina suprotna vlasti jednog čoveka. U Srbiji imamo vladavinu jednog čoveka koji se pojavljuje svuda, pa i tamo gde ga niko ne očekuje, kaže u intervjuu za Istinomer Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta Demokratske stranke. Povod za razgovor je 25 godina od obnove višestranačkog sistema u Srbiji, a Mićunović je jedan od trinaest intelektualaca koji su 1989. godine obnovili rad Demokratske stranke, za čijeg je prvog predsednika izabran u februaru 1990.  Kaže da smo za 25 godina zatvorili krug i iz nedemokratskog društva se vratili u nedemokratsko. 

*
Dragoljub Mićunović / Foto: Istinomer

„Ali, moramo se setiti onoga što kaže Hegel: da se istorija dvaput javlja, jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa. U Srbiji je na delu farsična forma autoritarizma, obnova onog titovskog. Kada imate vladu jednog čoveka koji se za sve pita onda se sve njegove vrline i mane prenose na državu. Ako je on neodgovoran i hedenista i država je takva, ako je on lud, takva je i država.“

Može li onda iz te, kako kažete, farse, da nastane demokratski sistem?

Naravno, ovo ne može dugo da traje. Ne funkcioniše, smešno je. Šta me se tiče kako se Vučić oseća i koliko radi! Interesuje me kakvo je stanje države, a ne njegovo lično. Mi trenutno nemamo ni pretpostavke demokratije, jer kad uništiš parlamentarizam, što znači parlament sa opozicijom i državu sa podelom vlasti, onda nema demokratije. Moguće je da Vučić to radi iz neznanja, iako je, kako ističe, bio jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta. Ili zna, ali to radi iz nehata. Postoji mogućnost i da sve radi sa namerom da obesmisli parlament. 

Da li ste mogli 1990. da naslutite  da će politička scena u Srbiji kroz četvrt veka izgledati ovako?

Aristotel kaže da nije cilj pravljenja brodova brodogradnja, nego plovidba. Verovao sam da ćemo brže napredovati, bez obzira na iskustva koja su mi bila poznata. Znao sam za našu tromost i vraćanje na početak. Ali, mislio sam da dolazi nova era. Bio sam pomalo i rob prosvetiteljske filozofije i racionalizma, verovao da stvari koje su neracionalne i glupe mogu samo privremeno da traju. U prethodnom režimu sam prošao sve osim streljanja: i etničko čišćenje iz Makedonije, i rat, borbe, logore, hapšenja, samice, otpuštanja iz službe… Ali, najviše mi je smetalo poniženje. Poniženje što sam građanin u državi koja je neracionalna, smešna, koja služi jednom čoveku, ne koristi svoje resurse, ni ljudske ni geografske. Bilo me je sramota kada se danima na televiziji slavilo, na primer, to što je vladar u 85 godini ubio uspavanog medveda. Bio je još jedan razlog, bio sam zaljubljenik u antičku demokratiju, u kojoj je građanin bio ravnopravan. Pritom ne zaboravljam ni tekovine socijalizma, besplatno školstvo, zdravstvo, ravnopravnost žena, ali je sve to ostalo u senci deficita ljudskih prava i sloboda. Tada sve gubi značaj, jer je “sloboda od svega najpreča”. 

Mnogi sa nostalgijom govore o tom sistemu.  

Kada sam poznatom ruskom filozofu i disidentu Aleksandru Zinovjevu svojevremeno govorio da bez KGB-a ne bi bilo strahovlade u SSSR, on je kazao da taj poredak ne bi mogao da postoji bez doze pristanka građana. Meni je to bilo neubedljivo. Međutim, kada sam bio u SSSR-u, gledao  sam anketu u kojoj su se ljudi izjašnjavali o postojanju kolhoza. Gorbačov je hteo da se oni ukinu, ali svi ispitanici su bili protiv. Mislio sam da je anketa montirana, ali je onda usledio odgovor jednog čoveka koji me je zapanjio: “Kad ukinu kolhoze, odakle ću onda da kradem? Ovako, jedna vreća krompira kolhozu, jedna meni, za mene i moju babušku dovoljno. Ne moram da se brinem ni za šta, imam penziju”. Jasno je da se ljudi prilagođavaju i mogu da trpe i teška stanja. 

Da li je onda u pitanju neinformisanost ili (prava ili lažna) sigurnost koju takav sistem pruža?

S jedne strane, neinformisanost. A drugi razlog je to što se smatra da bilo kakva pobuna neće doneti boljitak. Ali i da se oslobodi odgovornosti. "Bekstvo od slobode", o čemu je pisao Erih From. Sećam se da smo u kampanji za te prve izbore otišli u jedno malo mesto da predstavimo stranku, a seljaci su se okupili oko peći bubnjare. Ne idealizujem ljude, oni imaju svoje interese i kako je Helvecijus rekao: “Šta je gravitacija za fizička tela, to je interes za politička”. Mislio sam da je dovoljno da ljude dovedem do poznanja njihovih interesa, pa sam im govorio kako ćemo organizovati poljoprivredu, da bi u neko doba jedan od okupljnih rekao: ”Znamo mi kako ide to za sejanjem i poljoprivredom, nego kaži ti nama hoće li da zarate Kinezi i Amerikanci”. Onda vidiš da nije lako dovesti čoveka do njegovog interesa. Shvatio sam da često i kad shvate šta im je interes, ljudi hoće da idu protiv njega. Imamo za to reč inat, koja se ne može prevesti na strane jezike. To je svestan rad u korist svoje štete. 

Jeste li te 1990. verovali da će da se promeni sistem? Tada ste izjavili: “Ja sam obišao mnoga mesta u Srbiji, govorio u preko stotinu gradova i moj utisak je da u ovom trenutku SPS ne može dobiti više od 20 odsto glasova. Njen rejting pada iz dana u dan, jer je to jednostavno partija bez rezultata.”

Nismo do kraja poznavali strukture, jer smo bili izvan njih. Nismo znali koliko je bilo u strukturama onih koji brinu o unutrašnjim neprijateljima, raznih boraca protiv specijalnih ratova, bila je tu armija dobrovoljnih špijuna. S druge strane, nismo imali nikakvu kontrolu izbora, izuzev Beograda, u kome je bio OEBS i tu smo i dobili izbore. Treći faktor su bili uslovi za kampanju. Oni su ujedinili svu infrastrukturu SSRN i Saveza komunista. Imali su 50.000 automobila, a mi nijedan. Oni 20.000 najlepših stanova po celoj zemlji, a ja sam od kuće doneo telefon u stranku. Potpuno neravnopravna utakmica. Ali, ušli smo u parlament i monolitna vladavina jedne partije je završena. 

Građanin je postao potrošač 

Da li je, kako neki kažu, taj prvi parlament bio iskreniji od ovih kasnije. Bila je jasna podela na republikance i monarhiste, levicu i desnicu... Ili su samo bolje fingirani ti ideološki sukobi?

Izbori su održani po većinskom sistemu, glasalo se za ime i prezime, pa je u Skupštinu ušlo 50 lekara, jer ih je narod najbolje poznavao.  Opozicija se probila u parlament preko ljudi koji su  znali da iznesu svoje stavove. Taj saziv parlamenta bio je još je bio pod utiskom probuđene nade i najavljenih reformi. Ovo sada je najniža tačka parlamentarizma, potpuna vladavina konvertitstva. Ljudi se ne stide da promene stranku, ali i vrednosti, kao košulju. Konvertiti su opasni jer moraju da se dokazuju. To je slučaj sa sadašnjom vlašću. Zatrli su politiku u vrednosnom smislu.  I u svetskim razmerama su se promenile neke stvari. Odigrava se restauracija desnih, konzervativnih snaga u Evropi, koja je nekad bila socijaldemokratska, sa puno poleta.  Ovo je potpuna regresija. Problem današnje demokratije je to što je građanin postao samo potrošač.

Političari se građaninu u političkoj kampanji najčešće i obraćaju kao potrošaču. 

To je promenilo politiku. Sadašnja vlast nastoji da svaku restauraciju proglasi za reformu. Zakonom o radu poništili su borbu koju su radnici celog sveta vodili 200 godina. Ugovor između sveta rada i sveta kapitala je dugi rat, ne bi bilo nijedne revolucije da nije bilo toga. Takav zakon se sad donosi pod uticajem plutokratije koja vlada svetom. Doveli su radnike u ponižavajući položaj i kažu da je to reforma.  

*
Demokratska stranka 1990. godine: Koštunica, Đinđić, Mićunović, Stojanović. 

Dakle, demokratija pre 25 godina i danas nije ista?

I tada smo se borili za vrednosti, kojih se držimo i danas. Trojstvo: sloboda, jednakost i solidarnost. Zatim, vladavina prava, nezavisne institucije, poštovanje opozicije, kritička javnost. Sada je promenjen sadržaj i sredstva demokratije. Ona se sve više kao sistem udaljava od građanina, on više ne participira. Demokratija se zasniva na ustavu, institucijama i ravnopravnosti svih građana. Ovde postane svetsko čudo kad neko ustane da brani svoj parkić, jer neće da mu neko ispred nosa podiže garažu. A onda se pojavi jedan čovek i hoće "Beograd na vodi". Javnost se digne protiv toga, ali država je njegova i može da se igra koliko hoće, kao deca na pesku. Demokratija je postala žrtva populizma. Ranije je bila demagogija, zavođenje samo nekih masa, a sada je totalna.  Tome su, nažalost, doprinele i moderne tehnologije. Za gledanje televizije je potrebno da ne mislite, uključite oči i isključite mozak. Nemate vremena da promislite. Ne mislite u pojmovima nego u slikama. Politika je postala sredstvo. Kao što kupuju potrošače kalodonta, tako kupuju glasove. Obećava se, laže se, korumpira se... I onda imate lažne slike i lažne nade. 

Da li je tako i u razvijenim demokratijama?

Da, samo što ima i jedna bitna razlika. Zemlje stare demokratije, Francuska, Velika Britanija, SAD, stvorile su jake ustanove, jake medije, opoziciju. Teško da vlast može da radi šta hoće. A kod nas je poligraf postao najveća institucija. Dovedeš ministra doktora Stefanovića da proveri da li laže premijer Vučić?! To ne traži Nušića, nego nekog još većeg komediografa.

Da li nam je bilo malo 25 godina da izgradimo te institucije ili će nam biti potrebne nove
decenije?

Mislim da će se taj rok skraćivati, jer ćemo morati da se upoređujemo sa drugim zemljama. 

Kako se kretala amplituda demokratije od 1990.  do danas? Kada je ona u poslednjih 25 godina bila na najvišem nivou?

Rat je poremetio postepeni i blagi uspon demokratije. Taj rat je imao dva efekta: razvio je nacionalizam i stvorio situaciju borbe za opstanak, a drugo, afirmisao je vrlo neodgovorne i ratoborne ljude, koji su stvari rešavali silom. Onda smo stavljeni u izolaciju, a diktator je za sve imao izgovor u sankcijama. Dodatni pad demokratije desio se pred kraj devedesetih kada nas je NATO brutalno napao.  Nastupio je trend našeg još većeg propadanja, u političkom, ekonomskom i moralnom smislu. Veliku nadu probudio je Peti oktobar.  To je jedan od najvećih datuma u našoj istoriji, ma šta danas pričali o njemu. Tog dana je progovorio narod. Nikada kod nas se nije dogodio tako veliki skup koji je prošao bez zločina. Toga dana smo se vratili u svet.

*
Dragoljub Mićunović /Foto: Istinomer 


Neposredno nakon Petog oktobra kazali ste da je to „nešto što bi se moglo nazvati nekom vrstom revolucije, ali ni u kom slučaju one boljševičkog tipa, već jednom doziranom demokratskom revolucijom." Da li biste nakon svih ovih godina ostali pri toj definiciji?

Ublažio bih je. Nadao sam se da će biti više promena. Želeo sam da se nakon pobede ide na nove izbore, da ne ulazimo u koaliciju sa Miloševićevim saveznikom SNP-om. Dobili bismo šansu da napravimo rez. Ali, pritisak međunarodne zajednice bio je da se Jugoslavija što pre vrati u institucije, u UN, OEBS, a izbori bi to produžili. Pobedila je opcija da sačekamo izbore u Srbiji  krajem godine i bivša vlast je dobila vreme da ukloni tragove. 

Kako vam izgleda DS danas? Ima li snage da se izbori sa svojim problemima, a na kraju i da ponudi rešenja za probleme u zemlji?

Došlo je do erozije Demokratske stranke. Ona je platila cenu, jer je bila mezimče istorije. Mi smo na početku preuzeli evropsku platformu, o modernizaciji, ulasku u svet...  Bili smo razmaženi, dobili puno glasova, ali to nam se osvetilo. Osvetile su nam se i osobine pojedinaca i napuštanje demokratskih procedura unutar same stranke. Opet su to populističke ideje, verovanje da je važno da imamo ličnost koja će biti popularna, lepa, pametna i koja će da uverava da njoj dugujemo sve. Onda je došao šok,  mnogi u stranci su posle Petog oktobra navikli da su oni ti koji odlučuju. Vlast kvari, a apsolutna kvari apsolutno. Način na koji su mnogi napustili stranku, za mene se ničim ne može opravdati. 

Najslabiji resurs u zemlji su ljudi


Verujete da može doći do promena.

Doći će do otpora kod najugroženijih. Nezaposleni će tražiti izlaz iz svoje situacije. Potpuno su devastirane javne službe, poniženi lekari, profesori, učitelji.... Vlast zaboravlja da zemlja nema kadrove, neki stari su umrli, neki talentovani su otiši. Najslabiji resurs u ovom trenutku su ljudi. 

To je, čini se, najveći problem i u politici. Ko će onda da povede te promene?

Rodi se to. Važan je pokret, osećanje, ideja, a događaji izbacuju ljude na površinu.

Ima li DS tu snagu?

Ona ima tradiciju i unutrašnji duh. Članstvo koje je potonulo i koje se pritajilo polako se vraća. Ipak smo se izborili za demokratski duh unutar stranke. Na primer, oko pisanja novog programa. Načelno to radi Politički savet, ali sam kao predsednik dopustio da se vodi rasprava i da kaže svako ko ima šta da kaže. U tome je učestvovalo više od 300 ljudi. Mi se oslobađamo ljudi koji su ušli u vlast, a ne u stranku. Onaj ko se upisao u DS posle Petog oktobra upisao se u vlast, a oni koji to čine sada slični su onima koji su se učlanjivali devedesetih. 

Verujete li da program o kome govorite može da deluje motivišuće na rezervoar glasova koji se trenutno nalazi na drugom tasu?

Ne znam šta je na drugoj strani, mogu samo da slutim da je na tom tasu mnogo manje nego što se vlasti čini. Apstinencija njihovih glasača će ih kazniti ovog puta i u tome je njihova panika. 

Da li vam se čini da isti oni ljudi koji su se pre 25 godina okupili oko bubnjare i želeli da čuju šta imate da im kažete, sada, nakog svega što se desilo u proteklih četvrt veka, imaju strpljenja da slušaju bilo čije programe? 

Svestan sam toga. Penzioneri su nekada bili glasačka baza, a kako stvari idu, njihov standard će dodatno padati. Kao i standard prosvetara, lekara, radnika u kulturi... Ovde se i ne zna šta je društvo, to nisu samo oni koji rade u Vladi.  

Može li to društvo da se prikloni nekome ko će samo ponuditi veću demagogiju?

Sasvim moguće. Takva opasnost postoji. Mladima u DS sam kazao da je na njima odgovornost  da se to ne dogodi. Ali, društveni događaji se teško predviđaju. Sećam se da je zaključak  Svetskog kongresa sociologa 1966. bio da je omladina apolitična, destruktivna i huliganska. A posle samo dve godine imali smo do tada nezabeležen planetarni pokret studentske omladine, od Argentine do Irana. Niko nije predviđao ni raspad SSSR-a. Svi kremljolozi su smatrali da taj poredak u narednih 50 godina neće biti ugrožen. Kada sam 1989. izjavio u intervjuu da će sve socijalističke zemlje za pet godina imati višestranački sistem, NIN nije hteo da objavi intervju ako se ne promeni taj naslov. Posle pet nedelja pao je Berlinski zid. Tada sam shvatio šta znače istorijski šokovi.