Vanredno stanje

Šta se sve nije desilo otkako sam se ja opet odao muzici, ne ide to ni u kola ni u sanke, a kamoli u ovu samohranu kolumnu. Ali da krenemo sa tim utovarom, ono što preostane okačiću o lotre i šaraglje: orlovi su pobedili Albaniju, iako ova ima u svome grbu čak dva orla, i to su je porazili na njenom bunjištu, daleko mu lepa kuća! Srbija je bila najradosnija država na starom kontinentu, na sve strane pljušte izjave da su Albanci napokon kažnjeni za zulum neviđeni sa dronom, taj nam je dron bio kost u grlu sve dok dva naša orla, dva beloglava takoreći supa, nisu u poslednjim sekundama meča sprala ljagu sa stadiona JNA! Pobeda! Koja nas nikud ne vodi, ali milija je nama osveta Albancima nego da sto puta igramo na evropskom prvenstvu! 

Premijer je, kad već prednjači u pregalaštvu, isprednjačio i u oduševljenosti, dva zlatna gola u kak se veli zaustavnom vremenu nadahnula su ga da obeća izgradnju nacionalnog stadiona, makar i to bilo u produžecima njegove vladavine, pa jeste, to je najmanje što možemo za orlove da učinimo, pošto većina već ima stanove u evropskim gradovima! Ali svako čudo za tri dana, već narednu utakmicu domaći grabljivci izgubili su od Portugala, a zašto, pa zato što nismo Portugalcima imali za šta da se svetimo! Jesu imali kolonije, ali Srbiji koja nikako da izbije na srpsko more, nisu portugalski moreplovci mogli ništa! 

Nadam se da je tako brz poraz pokolebao malko predsednika vlade, možda nećemo odmah početi izgradnju toga stadiona na vodi (tako se o budućem hramu fudbala blagoizrazio meni nepoznati građanin na internetu!). Da. Predsednik vlade više gotovo nikad ne govori „mi“, to jest „vlada“, on kao da baš o svemu odlučuje samcijat sam, čak i ne pitajući svoje izabranike šta oni možda misle, da ne govorimo o tome da je vlada samo izvršni organ, podređen Skupštini, ali premijer nije rad da Skupštinu izlaže sportskoj zanimaciji: sam obećava, sam gradi, sam p’iu, sam guliaiu! 

Košarkašima nije obećao novu halu, jer behu četvrti, ali je dao besu da će biti nagrađeni i blagovremeno i bogato: „Bićete nagrađeni mnogo bolje nego sportisti Nemačke!“, premda se ja lično sa tim nagrađivanjem uopšte ne slažem: ako osvojiš medalju, to ti je nagrada, a opet, ne vidim nikakav zakonski način da stanem na put Aleksandru Vučiću, neizlečenom navijaču, koji iz siromaškog narodnog budžeta za sportiste odvađa li odvađa! I nadmašuje u tome Nemce za koje se emotivno vezao mnogo više nego za ustanovu u kojoj prima platu: radije bih napustio premijersko mesto, nego da pokvarim prijateljstvo sa Nemačkom! Ono što je za Tomislava Nikolića matuška Rossia, to je za Vučića Germanija, naši se izabrani predstavnici emotivno vezuju za druge države, jer je Srbija premala za njihovu ljubav, te si daju oduška, ljubeć i to javno, oruđa u rukama tuđinske vladajuće klase! 

&

Prvi put nakon tridesetpetogodišnje pauze opet imamo predsednika vizionara: ako bi Srbija, daleko bilo, priznala Kosovo u Srbiji bi buknuo građanski rat! Da sam dan pre toga umro, daleko i to bilo, ne bih ni znao da će udariti Srbin na Srbina, ni sad ne znam ko bi se tu protiv koga i zašto borio, kojim bismo se svijetlim oružjem obrušili jedni na druge? Kosovo može da prizna samo državni vrh, da li to znači da bismo mi koji nismo u vlasti i koji nismo potpisnici sramnog akta, uzeli puške u ruke i krenuli da ubijemo svaki svog poslanika, odbornika, predsednika opštine?! Predsedniku beše malo da viziju podeli sa podanicima, nego ponavlja kako je u to ubeđen, siguran! 

Iz gluve kuće zvane SANU izvio se usamljeni glas njezinog predsednika, koji je, dešperatno kako i dolikuje, ipak kazao da smo Kosovo izgubili; proglašen je narodnim neprijateljem, predsednik Republike lično podstrekava ostale akademike da svoga izabranog rukovodica demokratski čim prije svrgnu, zaista, ako smo na rubu građanskog rata, onda i za širenje malodušnosti (defetizma) sleduje ratni sud, Goli otok je pripao Hrvatskoj, ali imamo i mi načina da izdajnika propustimo kroz toploga zeku! Sazvano je vanredno svenarodno veće, krizni sabor, patrijarh, predsednica Skupštine, predsednik Vlade, ne znam ko sve još, i nezahvalni akademik koji se, gle, odaje samostalnom razmišljanju i ima kuraži da preko radija kaže šta misli! Pretpostavljam da su ga pravoverci obasuli prekorima: jeste li tako i teškim bolesnicima govorili u lice da nema od njihovog ozdravljenja ništa?! 

Na redu je rubrika „gde su, šta rade“, rade, ama se po običaju ne pretržu, nego obznane neki od bisera smišljenih u večitoj dokolici. Građanin koji je svoju sudbinu vezao kako sam kaže za tanku paučinu jezika (Radio Indeks je svojevremeno umeo da izvitoperi ime svakoga ko bi njegovo slav. pozorište mogao tužiti, tako su imali na primer Mantiju Blebećkovića, ali ja ću govoriti naprosto „jedan građanin“): „Pad Smedereva, kao i Jerusalima, oplakuje sve srpsko pesmotvorje.“ Zbog takvih se kovanica, kao što je pesmotvorje, uz paučinu i uspuzao do plafona Akademije, odakle i danas zbori, peva i besedi, a pogledajmo njegovu rečenicu, koja je kao iz udžbenika novinarstva: „dete ujelo prase!“. Pad Smedereva oplakuje pesmotvorje! Prođimo kroz paučinu do srca stvari, ostavimo samo imenice i glagol: pad oplakuje pesmotvorje! Ko rida, ko jadikuje, ko zapeva, a ko je oplakan? Naravno da svi grešimo, i svakome se od nas omakne ovakvo nezgrapno predlozhenie, ali akademika niko da ukori za grešku, ko te pita za gramatiku, kad se zna koliko je pesnik vezan za Kosovo, paučinom još starijom od ove koja ga drži u Knez Mihajlovoj. 

Razonodio me je i karaistoričar Marković Predrag, koji je u miru ponovio ono što je mnogi njegov ljubljeni četnik učinio potkraj rata; kad se videlo da partizanija pobeđuje, mnogi su šubaru zamenili parizanskom šapkom, tako je i ovaj slavni Ravnogorac i predani čičoljub prišao snagama SPS-a, iz čije nam centrale šalje slatke riči ove: „Kosovo je crna rupa“, u nju niko naravno neće imati volje da investira, ali onaj kome pretiče, ko ima previše slobodnog kapitala, neće se libiti da ulaže i u crnu rupu, to je, pogađate, Srbija, koja će, kad se samo još malo obogati, moći Svetu zemlju i da kupi! 

Para vrti gde burgija neće, uči nas ilirska bistrica! Zakasneli slobinac podsetio me je na intervju gde Freda Merkjurija pita neko iz sedme sile da li je ovome žao što nema dece: „Mogu da ih kupim!“, rekao je nehajno slavni pevač, dodajući odmah da se šali: „Hteo sam da ispadnem bezosećajan, naravno da bih voleo…“ 

Eto, toga sam se setio, Fredi se igrao, a novo nebesko telo u sazvežđu Dačića nije se šalilo: kooptiraj nekog starmalog u Glavni odbor, pa sedi i plači.