Dvodnevni protektorat

„Eh, što meni ne daju vlast samo četrdeset osam sati!“ Ko nije čuo nekog ogorčenog sredovečnika ili krepkog starčića kako žali zbog nikad ukazane prilike da društvo uredi po svojoj volji i meri. Tako je! Četrdeset osam sati, dvoe sutok! Videlo bi se šta sve može odlučan vladar, tim pre što ne misli na dinastiju nego ima jedan krajnje razuman rok. Tako i ja: dajte mi dva radna dana i skinuću dosadne Karađorđeviće i sa narodne grbače, i iz katastra, i iz voljenih tabloida!

Odem na prezasluženi odmor, kad tamo, imam šta i da vidim, „Vila ‘Crnogorka’ se vraća kući“, palata biće svečano vraćena princezeti Jelisaveti čim svečano vidimo leđa Njegovoj Ekselenciji ambasadoru Crne Gore. Čitam šta je sve vraćeno mučeničkoj kraljevskoj porodici, koja je izvanrednom radinošću, štedljivošću i odricanjem stekla golemo bogatstvo, ali joj ga partizanija oduze u svome pobedničkom boljševičkom trijumfalizmu. Šta sve neće dobiti natrag prestolonaslednik Aleksandar, njegova gospoja i njihov kraljevski porod, da sam na njegovom prestolonasledničkom mestu tražio bih i da me Srbija kraljevski obešteti za sve decenije kad sam živeo u hotelu, kod svojte ili kao podstanar.

Princeza je zahvalila pravednom sudu, pravednoj državi Srbiji i sposobnoj advokatkinji građanki Homen što je pravda napokon stigla i u našu milu nedođiju. Odluka Prezidijuma Predsedništva Skupštine FNRJ iz 1947. bačena je na smetlište istorije. Plači, Prezidijume, malo je nas koji smo na tvojoj strani i kojima tvoje svečano ime još uvek dobro zvuči. Dobra je to bila i odlična odluka, da se Karađorđevićima oduzme sve što su kraljevski nakupili (otkud dinastiji bogatstvo? da im je dobrobit podanika bila na prvom mestu bili bi siromašniji i mršaviji od Gandija), ali sada gospođa Homen, koja je „Crnogorku“ istrgla, srećom nesažvakanu i neprogutanu, iz ralja posleratne Jugoslavije, veli: „Kraljica Olga nije se bavila politikom. Proglašena je izdajnikom samo zato što je bila supruga kneza Pavla!“ – Pa i u vilu je bila useljena samo zato što se udala za Kneza! Ono što je pravil’no i pravično uzeto Knezu, uzeto je i njoj, i sad ne može biti vraćeno njenom čedu! To moje pravno tumačenje!

Presrećna vlasnica vile merkala je u Belome i servis iz koga ručava dvanaest osoba plave krvi, nada se da će jednog lepog dana i taj porculanski zeleno-beli trpezarijski komplet kupljen u Parizu 1932. biti iz Belog dvora vraćen u matičnu „Crnogorku“.

Tako Karađorđevići po našoj Republici knezuju, princezaju i prestolonaslednikuju, a ja bih tijekom tog svog dvodnevnog protektorata doneo Ukaz o svima njima. 

Čl. 1. Srbija je Republika. 

Čl. 2. Ako jednog lepog dana stanovništvu vrana popije pamet, ako se građani baš toliko uskopiste da dobiju krunu, ako ih obuzme silna nostalgija i želja za prošlom slavom i za pokojnim sjajem, Skupština raspisuje referendum: želi li zbilja stanovništvo da kruniše nekoga i da koji vek predahne od mrske mu republike? 

Čl. 3. U obzir za buduću krunu Srbije ne dolazi niko iz porodice Karađorđević, jer se jedino za ovu lozu pouzdano znade da je više mislila na svoja dobra nego na dobrobit podanika. 

U svojoj zalupanosti otišao bih za dva dana verovatno i dalje: zar nismo mi barem na onom stupnju razvoja na kojem je bio SSSR 1963. godine. Tada je nedoškolovani građanin Josif Brodski bio optužen za društveni parazitizam. U sudu ga pitaju za zanimanje, Brodski kaže da je pisac i prevodilac, sudija pita: „Ko vas je učlanio u pesnike?“, a optuženi će: „Niko. Ko me je upisao u pripadnike ljudskog roda?“ Sudija se ne da: „Niste završili višu školu…“, Brodski na to kaže: „Mislim da to nije pitanje obrazovanja, već dolazi od Boga.“ 

Dar je možda dolazio od Boga, pesnički, ali je od suda Josif Brodski dobio drukčiji podarok, petogodišnji prisilni rad u Arhangelsku, a 1972. biva i prognan iz Sovjetskog Saveza. 

Iako se o nobelovcu zna da je radio i kao proleter u fabrici, i u mrtvačnici, bio je ložač u javnom kupatilu, radnik u geološkim ekspedicijama, ipak je bio osuđen. A o prestolonasledniku uopšte se ne zna da je išta ikada radio, NJKV se izgleda ničim živim ne bavi, te je po mojoj diktatorskoj nomenklaturi društveni ladolež, a po sovjetskoj društveni parazit, koji svojim istrajnim neradništvom i parničenjem daje omladini, ali i odraslijim Srbima, veoma rđav primer.