Srećna nova 1997! (9. deo)

Jedan poginuo, jedan ranjen i na desetine povređenih, tužni je saldo kontramitinga održanog 24. decembra. Beograđanin Predrag Starčević nastradao je posle sukoba sa pristalicama SPS-a.

“Nekoliko hiljada građana, na Novom groblju, odalo je poslednju počast Predragu Starčeviću, koji je podlegao povredama zadobijenim u tuči sa pristalicama SPS, na mostu “Gazela”, nakon održanog mitinga podrške politici Slobodana Miloševića.

‘Nema tih reči kojima ti se mogu obratiti. Ubili su te, Peđa, oni koji ne pristaju da nam Srbija bude lepa i divna kao što si ti bio. Peđa dragi, kad jednog dana dođe ta Srbija i Beograd bude onakav kakav si ga sanjao da bude, jedna od ulica u ovom gradu nosiće tvoje ime. Hvala ti – rekao je Vuk Drašković na grobu ubijenog.” (Blic, 30. 12. 1996. godine)

Nakon kontramitinga studenti su organizovali “dekontaminaciju” Terazija.

Održana je i prva sesija o izborima, Tomislav Nikolić, potpredsednik SRS rekao je da njegova stranka ne želi da učestvuje u tome.

“Poslanici SRS ne učestvuju na panel raspravi jer nisu ispunjeni naši uslovi za učešće – vraćanje naših poslaničkih mandata i direktan TV prenos. Ako je na panelu prisutna i poslanička grupa “1. decembar” onda nama zaista tu nije mesto.” (Blic, 26. 12. 1996. godine)

Nikolićev stranački šef Vojislav Šešelj negodovao je zbog sukoba na ulici.

“Bolje da se mi u Skupštini potučemo pet puta godišnje nego da to narod radi na ulicama, jer se to ne može kontrolisati. Jaje kao sredstvo političke borbe može nam biti simpatično, ali kamen ne može. Po njegovom mišljenju Slobodan Milošević je svojim govorom na kontramitingu pokazao da ne razume suituaciju u Srbiji i povlači poteze političkog očajnika. Radikali bi podržali studente da su oni istakli zahteve koji se odnose na njihov standard i uslove studiranja i da su mu s tog stanovišta opravdaniji protesti Koalicije ‘Zajedno’ nego studentski. Studenti ne mogu imati našu podršku dok aplaudiraju Ivanu Đuriću – rekao je Šešelj.” (Blic, 27. 12. 1996. godine)

Po završetku 38. dana protestnog mitinga 27. decembra, policija je brutalno tukla demonstrante.

“Do zuba naoružani policajci pretukli su oko 17 časova grupu od pedesetak demonstranata kod Terazijske česme, a neke od njih su i pohapsili. Da zločin bude veći, uglavnom mladi ljudi koji su sinoć stradali batine su dobili zbog duhovite igre sa semaforom i javnog demonstriranja poštovanja zakona.” (Naša Borba, 27. 12. 1996. godine) 

U danima pred proslavu 29. novembra došlo je do rascepa u “Blicu”, listu koji je sa demonstracijama doživeo uzlet i za manje od dva meseca stigao do tiraža od više od 200.000.

“U pretprazničnim danima došlo je prvo do odluke štamparije “Borba” da se zbog tehničkih razloga smanji štampanje “Blica” sa naručenih 250 do 300 hiljada primeraka na svega 80.000. Dva dana “Blic” je i štampan u tom tiražu uz vanredno doštampavanje na drugom formatu i smanjenom broju strana u jednoj drugoj štampariji ABC. Uz sve to došlo je i do određenih nesuglasica sa osnivačima lista. Deo uređivačkog koncepta je narušen u prazničnom broju i ja taj broj nisam potpisao. Zbog toga sam ponudio i ostavku… Jedan malobrojni deo redakcije, odnosno urednika, ishitreno je požurio ka nekom tobožnjom zamenom “Blicu”, da napravi drugu novinu, pod okriljem jedne partije – rekao je Manojlo Manjo Vukotić, glavni i odgovorni urednik “Blica”. (Dnevni telegraf, 2. 12. 1996. godine)

Cvijetin Milivojević, bivši zamenik glavnog i odgovornog urednika “Blica” i jedan od urednika novog lista “Demokratija” imao je drugačije viđenje stvari.

“Na strani novog uređivačkog koncepta “Blica” su Manjo Vukotić i urednici sportske i beogradske rubrike. Naša novina ima samo formalno partijsko zaglavlje, baš kao što nestranački “Blic” za predsednika Upravnog odbora ima čoveka iz rukovodstva JUL.” (Dnevni telegraf, 2. 12. 1996. godine)

Režim je početkom decembra pokrenuo nedeljnik koji je po nazivu trebalo da podseća na “Blic”, a sadržaj je činio jeftin napad na opoziciju i demonstrante.

“Za većinu neupućenih, podrška Adema Demaćija koaliciji ‘Zajedno’ i njenim pokušajima da sruši vlast u Beogradu je bila veliko iznenađenje. Međutim, za one koji poslednjih meseci prate izvesna prestrojavanja nekih zapadnih centara moći prema zbivanjima na prostorima bivše Jugoslavije, ta podrška je bila jedna od očekivanih varijanti… Albanska mafija je u Americi najmoćniji rasturač droge na tom području. Ali, ponekad nekim moćnim krugovima zatrebaju pare, pa onda zažmure pred opasnošću droge. Od tih para kupuju se i pare za beogradske demonstrante i oružje za separatiste.” (Fleš, 10. 12. 1996. godine)

Beograd se spremao za uličnu proslavu Nove godine.

Bila je to proslava za pamćenje, u kojoj je učestvovalo nekoliko stotina hiljada građana.

Savezni ministar inostranih poslova Milan Milutinović je odgovorio OEBS-u da se rezultati izbora u Nišu još proveravaju, a da u Pirotu, Pančevu i Jagodini niko nije dobio većinu. Ministar je zatražio od OEBS-a dodatne podatke za šest gradova u kojima je, po nalazima Gonzalesove komisije, pobedila koalicija “Zajedno”.

“Lider DS Zoran Đinđić ocenio je da pismo saveznog ministra inostranih poslova Milana Milutinovića OEBS-u kao “dvostruko uvredljivo, kako zbog potcenjivanja intelektualnih sposobnosti članova komisije OEBS kao i za srpski narod koji ima takvog ministra”. OEBS je došao u Beograd samo zbog lažiranja rezultata izbora od 17. novembra, a on im sada govori o rezultatima koji su usledili posle četvrtog i petog kruga.” (Naša Borba, 4. 1. 1997. godine) 

Na Badnji dan dogovoren je novi vid protesta. Građanima će biti podeljeni leci sa brojevima telefona svih ministarstava i drugih državnih institucija i državnih medija, a cilj je da se danonoćnim telefoniranjem kao novim vidom građanskog otpora “onemogući njihov štetan rad”.

“Centralna proslava Badnje večeri održana pred oko pola miliona ljudi ispred Hrama Svetog Save na Vračaru. Milicija nije ometala šetače. “ (Naša Borba, 7. 1. 1997. godine) 

Studenti su bili u poseti ministru policije Zoranu Sokoloviću i načelniku Generalštaba Momčilu Perišiću.

“General Perišić dao je čvrsta uverevanja da se neće ponoviti ono što se desilo 9. marta 1991. godine, a ministar Sokolović stavio je do znanja da povlačenje specijalaca i kordona ne dolazi u obzir.” (Naša Borba, 7. 1. 1997. godine)

Na Božić je došlo do “fizičkog kontakta” kod palate “Albanija” između kordona policije i demonstranata, ali ipak veći sukob je izbegnut.

Uočavajući nameru Vuka Draškovića da mu se približi komandir policije mu je krenuo u susret. Za njim se uputio i deo specijalaca iz prvog reda kordona, gurajući sve oko sebe.

“Građani, gledate sramotu kakva na ulicama Srbije nije viđena ni dok su vladali Turci. Ni turski sultan, ni beogradski paša nikada nisu poslali askere da spreče srpki narod da se kreće ka svojim crkvama, a to se događa na Božić 1997. Ni komunistički režim Josipa Broza nije izvodio policiju na ulice – kazao je Vuk Drašković.” (Naša Borba, 7. 1. 1997. godine) 

Nastaviće se…